Синдром напуштеног гнезда - испит зрелости за родитеље када деца крену својим путем

Деца брзо одрасту и постану зреле особе. Многи родитељи тај моменат дочекују са зебњом јер никада нису довољно спремни за одвајање од своје деце. Јелена је са 20 година отишла на школовање у Москву.

"Мислим да су родитељи имали велики осећај беспомоћности, где заиста нису у стању да ми помогну, чак иако се прехладим моја мама је говорила ко ће да ти донесе шољу чаја. Плашили су се да ће ми се негде другде више свидети, него у Србији, да ћу хтети да останем тамо, а наравно плашили су се и да ћу да се заљубим у неког странца", каже Јелена Ђекић.

Катарини Одаловић Шаровић кћерка је на школовању у Швајцарској и идаље стално брине да ли је доручковала, обукла се топло, ставила маску.

"Тешко вам пада, нон-стоп бринете, имате моменте када желите да је загрлите, а она није ту, то су моменти које морате да закључате дубоко негде у себи и да не показујете њој ни другима", објашњава Катарина.

Одвајање од деце за многе родитеље је кризни период - осећају да искључују један део себе и да губе део идентитета, кажу стручњаци.

"Излазак детета из куће у било ком облику, заправо, је провокативна ситуација, не самим тим што оно изазива неке промене, него управо због тога што оно заправо огољује неке од основних односа које у породици постоје. Долази у ствари до суочавања са тим колико смо своје улоге осим родитељства, животне, развијали", наводи психолог Бојана Шкорац.

Ко има овај синдром 

Социолог и социотерапеут Радмила Урошевић каже да је наш културолошки образац да се бринемо о својој деци, чак и дуже него што треба и то није добро ни за родитеље ни за децу.

"Синдром празног гнезда имају они родитељи који су били претерано везани за своју децу, и којима је живот њихове деце био доминантан, а не њихов сопствени, тако да одласком деце из домова они губе сопствени идентитет", каже Радмила Урошевић.

У другим културама, различити су начини одласка из примарне породице.

"У западном систему је сасвим другачија ситуација. Млади са већ са осамнаест година почињу да воде самостални живот, и раде и школују се, просто воде свој живот. Њихови родитељи не живе њихове животе", наводи социотерапеут.

Циљ родитеља не би требао да буде "Јао није ми се јавио зашто ме не зове?" сматра психолог Бојана Шкорац додајући да родитељи треба да виде да се њихово дете осамосталило и да га подрже да што боље уђе у животне улоге.

Стручњаци кажу да је бол због одласка детета - природан део родитељства. Немојте га, саветују, потискивати. А у процесу прилагођавања на нову етапу живота посветите се партнерским односима и себи - а на уму увек имајте срећу вашег детета.