Минуси, кредити, журке, тоне хране – славе су од памтивека, а обележавамо их другачије од традиције

Весна Душковић је гостујући у Јутарњем програму РТС-а навела да се слави у зимском периоду јер у току летњих месеци људи су радили на пољима и у јесен, када се сви радови заврше, остаје пуно слободног времена. Тих зимских месеци су људи, каже, могли да се посвете себи.

"Не зна се тачно када је почелa да се слави. Традиција каже да је то од памтивека. Људи се препознају, породице, по томе коју славу славе. Препознаје се из ког краја долазе. У неком региону су учесталије једне славе, као Свети Никола, а у другима Митровдан, Аранђеловдан, Ђурђиц...", истиче Душковићева.

Према њеним речима, ми себе препознајемо по томе што славимо славу.

"Када се размишљало о томе шта предложити за Унескову листу, нормално је било предложити славу и оно што је специфично за нас и нешто што је живо. То се преноси са колена на колено, па је интензитет некада слабији, некада јачи. У послератним годинама су људи у урбаним срединама имали проблем да јавно славе славу, за разлику од сеоских средина у којима то и није било тако страшно. Деведесетих смо имали бум осећања нечег националног. Људи овде то доживљавају као део свог етничког идентитета - ако славиш славу и православац си, онда си Србин", додаје Душковићева.

Обичај, жива ствар 

Истиче да је обичај жива ствар, али понекад зађемо и у кич, као што је било последњих деценија.

"Да ли ћемо му нешто придодати или одузети је ствар укуса, васпитања и времена на које много утичу политичке прилике. Свега тога не би било деведесетих да нису биле такве политичке прилике", напомиње Душковићева.

У урбаној средини се за славу ишло на честитање.

"На ручак је долазила само најужа породица и кумови, а пријатељи на честитање, пиће и кафу. То се у одређеном времену претворило у журке. Дижемо кредите, упадамо у минусе... то су тоне хране без икакве потребе. Битно је обележити. Колач се мора осветити у цркви или свештеник дође кући. Битно је обележити да то даље буде присутно", каже Душковићева.

Слава је, напомиње, кућни заштитник.

"У традицији се увек говорило да ако имам неки проблем обратићу се кућном заштитнику. Мој кум је славио славу у Канади, позвао је пријатеље, они су дошли и донели поклоне, мислећи да је то као Божић", додаје етнолошкиња.

Слава, коло, грнчарија, храна 

На репрезентативној листи нематеријалног наслеђа, прво је била спава, па коло.

"Коло никада неће престати да постоји, кад год се слави. Основни кораци увек остају. Погледајте матурске вечери, када вече одмакне увек се заигра коло. Потом су дошле гусле које су исто значајне за нас и последње што је уписано на листу је Злакуска грнчарија. То је једно умеће које се низ генерација практикује у одређеној средини, а потребни су састојци којих има само у тој средини", каже Душковићева.

На питање да ли смо поносни на те ствари које презентујемо свету, или се понекад стидимо, наводи да смо врло чудни људи.

"Поносни смо на традицију, а гурамо је под тепих и не знамо јој суштину. Важно је објаснити деци шта је шта, а важна је и школа. Битно је да сваки народ зна какви су му корени, традиције, могу се усвајати и нови обичаји... Живот је нешто што доноси и односи и треба бити умерен и поштовати своје, а може се преузети и туђе. Поред тамбураша уписани су и гајдаши, певање извика, разне врсте кола. Има доста елемената који се односе на исхрану - кајмак, ракија шљивовица је на националној листи", закључује Душковићева.