Колико су млади активни у стварању бољег живота у Србији и даје ли им систем ветар у леђа

Вера да могу да мењају свет, спремност да иду главом кроз зид у борби за истину и правду, одлучност да раде и за опште добро, обично се приписују младости. Отписују ли то понекад млади зарад доброг аутомобила, стана, луксузних путовања?

"Ми живимо у капиталистичком свету где је новац постао мерило свега и где се млади у том смислу више оријентишу ка каријери и материјалним постигнућима него што се окрећу ка идеалима, то не значи да су сви млади такви, већ говоримо о општим трендовима. Ми на неки начин инфантилизујемо младе, то значи заправо и ако долазе одређене идеје и акције са њихове стране, ми то одбацујемо сматрајући да они нису зрели или да њихове идеје и акције нису реалне, да циљеви нису реални, и заправо их не узимамо као озбиљне актере на начин како је то било некада", рекао је социолог проф. Далибор Петровић.

Они који упркос томе не одустају, било да делују у групи или појединачно, треба да имају план акције, кажу стручњаци. Важно је и да не оптерећују себе очекивањима да ће одмах направити велике промене, већ да ка циљу иду корак по корак, стрпљиво. Колико ће да истражују свет и да буду покретачи напретка зависи и од утицаја породице, школе, медија, друштва у целини.

"Чини ми се да постоји тај један наратив који сад већ можда улази у трансгенерацијску причу, да постаје културолошки скрипт једног народа, а то је не мењај, ћути, не таласај, не истичи се превише, гледај да се уклопиш, али не можемо увек утонути, утопити се у тај конформизам, просто у природи човека је да буде активан, да мења себе и свет око себе", каже психотерапеуткиња проф. Александра Ђурић.

Када се окрену око себе, искуства младих који не седе скрштених руку, говоре да им старији и систем неретко ломе крила.

"Систем не даје ветар у леђа младима и шаље јасну поруку ви нама нисте важни. Како? Тако што свега шест јединица локалних самоуправа има све механизме омладинске политике, односно механизме за укључивање младих – 80 посто нема опредељења буџетска средства за младе, а 70 посто њих нема акциони план који је документ који говори како се укључују млади, на који начин и у којој мери. Све то некако доводи до осећаја искључености", истиче Јована Божичковић из Кровне организација младих Србије.

Истраживања указују на пасивност – већина младих није спремна да учествује у раду тела које иницира или доноси одлуке од значаја за младе, најчешће јер немају довољно информација о раду тог тела и зато што сматрају да се њиховим ангажовањем ништа не би променило.

"Сигуран сам да ћемо као Министарство у наредном периоду сада када будемо радили Нацрт закона о младима и нову ревизију националне Стратегије за младе да се потрудимо да младима на локалу и канцеларијама за младе омогућимо што веће полуге у учешћу и доношењу одлука на локалу", наводи Милан Савић, државни секретар у Министарству омладине и спорта.

Многи градови и општине раде на изради акционог плана за младе, док око 40 има тај документ, податак је који износи Министарство омладине. Кажу да велики део јединица локалних самоуправа нема опредељен новац за младе јер им је коронавирус наметнуо да прекрајају свој буџет.

Млади који не пристају на прекрајање, желе да остану своји, не прихватају одговор да је њихова борба, борба са ветрењачама, и да треба да одустану, некада су изопштени, несхваћени, неприхваћени, у својој околини, па и изложени покушајима омаловажавања и понижавања.

Ако нисте спремни да будете активни, онда бар немојте да стајете на пут онима који јесу.