Студија показује да транспорт није исти за све, Србији неопходне реформе

Транспортни систем у свим земљама света, дакле и у Србији, градили су мушкарци, за мушкарце. Вековима, мушкарци су марширали, јахали, терали запреге и возили возове, бицикле, аутомобиле, камионе и аутобусе. Ишли су у трговину, у школу, на посао, у ратове и истраживања. Жене нису ишле нигде.

Дошла су, међутим, друга времена. Иновативна студија коју је у Србији подржала Светска банка указује да данас жене јавни превоз користе више од мушкараца. Жене не само да чешће од мушкараца излазе да нешто обаве - 3,9 наспрам 3,6 пута дневно - него и више зависе од других и јавног транспорта за превоз.

Студија Родна једнакост у транспорту у Србији, обављена јуна 2019. прва је те врсте у Европи и централној Азији. Циљ истраживања је био да утврди разлике међу родовима у мобилитету, препреке покретљивости жена и уједно препоручи измене за инклузивнији систем транспорта.

Тешко схватљиве разлике

На видело су изашле тешко схватљиве разлике о којима се свакодневно једноставно не размишља. Систем је такав какав је, надограђиван деценијама и вековима на оно започето пре пар миленијума. Ни жене, чак када се суоче са препрекама које не морају да постоје, не постављају питање: зашто је овако? Примера и доказа родне неравноправности има много.

На пример, две петине мушкараца путују - а ту се подразумева сваки излазак - возећи аутомобил. Исто тако путује само 16 одсто жена. Исти тај проценат жена "хвата вожњу" од некога, док то чини свега шест одсто мучкараца. С друге стране, безмало четвртина жена користи јавни превоз за своја путовања, насупрот само 14 одсто мушкараца.

Уз то, три пута више жена, њих 46 одсто, комбинује више превоза на својим путовањима,  што продужава време путовања и отежава га. Само 17 одсто мушкара преседа између вожњи, односно користи више линија јавног превоза.

То, међутим, није све. Мада жене више користе јавни превоз од мушкараца, та услуга ни најмање није прилагођена њиховим потребама. Распоред вожње мајке са децом и жене у куповини за кућне потребе ван пословног шпица присиљава на дуже чекање. Још горе, превише жена није комотно у превозу јер се не осећа безбедно.

Страх је исто фактор

Петина жена је пријавила неку врсту сексуалног узнемиравања у превозу, на станицама, у таксију или на тротоару. Много више њих је рекло да познаје неку жену која је преживела озбиљну непријатност, укључујући пипање, припијање, додиривање и ласцивне коментаре.

Две трећине жена зазире од џепароша, пијанаца и директно се плаши силеџија, и редовно пријављују дискриминацију и агресију у превозу, на тротоару и у вожњи.

Све то су препреке које доприносе уздржаности жена - дакле половине становништва која чешће иде негде - од упуштања у транспорт. То спутава њихову покретљивост, дакле и слободу кретања. Трећина путовања женама је одлазак на посао, а још једна трећина је за исто толико неизбежну набавку. Због непријатности и пречесто комликованог путовања, 55 одсто жена је рекло да прескаче одлазак на неки догађај из културе, 48 одсто отказује дружење, а 38 одсто куповину.

Запрепашћује податак да ће више од петина жена због превоза прескочити здравствену услугу.

Родна неравнопраност је свуда

Притом, не ради се о слободном избору превоза. Већина жена би најрадије путовало својим аутомобилом, њих 59 одсто, у поређењу са више од три четвртине мушкараца. Међутим, док скоро сви мушкарци који желе да возе, њих 71 одсто, има возачку дозволу, међу женама у Србији само 35 одсто вози, а 32 одсто има аутомобил. Проценат жена возача у Србији је знатно испод просека у развијеним европским земљама.

Тај диспаритет се рефлектује на друге сфере родне неравноправности. Жене Србији зарађују за петину мање од мушкараца сличних кваликифакција и чешће су незапослене. Четири петине запослених су мушкарци, мада њих 16 одсто, насупрот 45 одсто жена има универзитетско образовање. Жене углавном обављају административне и стручне послове, али међу инжењерима и техничарима 72 и 22 одсто запослених су мушкарци.

Једноставно: мушкарци су већина запослених у Србији, па су, барем делимично због тога, и чешће возачи.

Неопходна је темељна промена, за почетак може ситна

Очигледно је да има много фактора који ограничавају приступ просечне жене у Србији безбедном, удобном и брзом превозу, укључујући и финансијски. Жене чешће комутирају од мушкараца, а суочавају се са више проблема.

Да измени ту реалност, Србија хитно мора да почне реформу свог транспортног система и да га учини родно инклузивнијим. Може да почне малим стварима: за почетак поправком тротоара и осветљењем мрачних улица и станица.

За темељну промену која ће женама потпуно отворити транспорт, биће потребно много више. Од тога ће и Србија имати огромну корист, јер и она ће добити више од оног дела свог становништва који сада једноставно не може да понуди оно што може.

"Транспорт, на концу, није само превоз од тачке А до тачке Б, него је витална услуга која повезје друштвене и економске прилике и стога мора бити постављена тако да подједнако користи и женама и мушкарцима", рекла је Светлана Вукановић из Светске банке, која је учествовала у изради студије.