Београдски учитељ у ђачке књижице оставља писамца, његове поруке буде наду да добро у човеку и даље живи

Шта су још у писамцету београдског учитеља OШ "Ћирило и Методије", Дејана Гигића могли ђаци да прочитају? "Изабери да за време распуста кажеш члановима породице колико су ти важни и да их повремено чврсто загрлиш, обиђеш баке и деке и проведеш са њима неко време у причи и дружењу, заједно са родитељима радиш кућне послове и сређујеш своју собу, проводиш време, дружиш се и играш са вршњацима на свежем ваздуху...".

Дејан Гигић је рекао за Београдску хронику да их је саветовао и да се играју, кувају, трче, скачу, говоре само лепе речи, буду поштени и пажљиви.

Каже да ни после 31 године радног стажа и осам изведених генерација није изгубио наду и да и даље верује да има смисла трудити се. 

"Скоро сви учитељи јако воле децу и постали су због тога учитељи. Деца су нешто најважније у сваком друштву. Од тога како се ми понашамо са децом и како их учимо зависи и какво ћемо друштво имати", сматра Гигић.

Ранијим генерацијама је правио часописе у којима би им слао сличне поруке, штампао књиге с њиховим песмама или на неки други начин. Због короне су, каже, сада били стишњени па је то урадио писмима.

Наћи баланс између модерне технологије и живота

Навео је да су се те препоруке и подразумевале пре 15, 20 година, да се део њих каже у породици, јер тада није било овакве технологије и паметних телефона као данас који би деци одвлачили пажњу.

Сад би требало наћи неки баланс између модерне технологије и живота.

"Сваки ортопед ће вам рећи да свако дете треба што више да трчи, скаче, што више да се креће да би му биле здраве кости, да би одрастао у здравог човека. Све што сам ту написао то је због њиховог нормалног психофизичког развоја", прича учитељ.

Кроз учионицу Гигића прошло је најмање 400 ђака.

Каже да су се деца променила и то у неким стварима набоље, а у неким нагоре. Деца су се много више кретала, дружила, моторика је била боља а начин размишљања био је некако шири.

Опомиње да су последњих година превише заузети телефонима, мало се друже, мало играју и крећу.

Указао је и да сада више деце, чак десеторо у његовом одељењу, носи наочаре. Не може да тврди да је све то због технологије јер, каже, није стручњак за ту област.

Не може свако да буде песник, али сви желе да буду успешни

Додаје да се ђаци не буне кад им тражи да напишу песму, јер сви желе да буду успешни.

"Не може свако од њих бити песник али док се труде да напишу песму, неки стих, кроз њихову главу ће да прође стотине речи, чиме повећавају активан фонд речи, боље се изражавају и усмено и писмено и све то има неку функцију", објашњава учитељ.

Сматра да су учитељи једно од најважнијих занимања пошто раде с нечим што је најважније богатство друштва. 

"Са пуно деце сам остао у контакту, ја сам као сеоски учитељ од пре сто година", истиче Гигић.

Награђен је тако што га деца и родитељи памте и сматрају га за кућног пријатеља.

"Већина деце ће учинити добра дела ако им се укаже прилика. Деца су углавном добра, она се углавном промене касније али за то нису криви они", поручује "учитељ од пре сто година".