Овчари у Шумадији воле да броје и овце и новце, али није тако проста пастирска математика

Чланарина симболична, корист вишеструка, а борба кажу – непрестана.

"Хвала богу кад се неко нашао паметан да оснује ово удружење. Четрдесет година ја чувам овце нисмо имали удружење. Наш председник се труди да набави кланичаре који ће да нам откупљују јагњад да шверцери намају посла са нама, да не беру наш зној него идемо директно", каже Драган Јанићијевић из Доње Сабантае.

Виолета Петровић Луковић из ПСС Крагујевац наводи да јагњад са територије Шумадије извозе чак у Израел. "Доста је порастао број пољопривредника који први пут улазе у ову производњу, а они којима су јагњад остала и порасла, проширују своје стадо", додаје Петровић Луковићева.

Суочени са кашњењем у исплати субвенција и чињеницом да би откупна цена јагњади уместо 230 требала да буде минимум 300 динара за килограм живе мере, овчари су једногласни у жељи да изграде сопствену кланицу. Постављају и питање – зашто уместо у "нула отпада економији" вуна и овчија кожа годинама завршавају у смећу?

"Изградња једног погона за прераду вуне, који иначе није јефтин, би решила неке ствари. Ми из удружења, ја се сећам прошле године имали смо 20 тона вуне на лагеру која је нити продата нити било шта", истиче Марко Јанковић, предсеник Удружења одгајивача оваца Србије.

Мале количине вуне упреду се у преслице вештих чуварки традиције у културно-уметничким друштвима и удружењима жена. Понека овчија кожа залута у радионице вештих, али ретких мајстора. У Министарсву пољопривреде кажу спремни су да чују и проблеме и идеје удружених овчара.

"Чак смо убацили једног члана из удружења у радну групу за израду националног програма пољопривреде и руралног развоја која ће се у наредне три, четири године спроводити и убацити све што је потребно овчарима", наглашава Александар Богићевић, заменик министра пољопривреде.

На путу до овчијег сира, месних прерађевина или традиционалне моде у новом руху, овчари кажу најбоље је кад броје и овце и новце. Проста је пастирска математика.