Дачић и представници логораша: Српско страдалништво сачувати пред ревизијом историје

На састанку Дачића са представницима СУБНОР-а, Удружења логораша и њихових потомака "Јасеновац" и Заједнице удружења жртава Другог светског рата, уприличеног поводом обележавања 80 година од устанка српског народа против фашизма и настанка Јасеновца и осталих усташких логора смрти, констатовано је Србија је носилац антифашистичке традиције.

Чланови делегације захвалили су на великој подршци Дачићу и поклонили му књигу "Усташко коначно решење пре нацистичког коначног решења" аутора Гидеона Грајфа.

Дачић је, каже се у саопштењу, истакао значај обележавања важних датума наше историје, посебно када је у питању обележавање историјских датума од значаја за културу сећања на жртве српског народа.

Деца Јасеновца: Последњи тренутак да се забележи наше страдање

Последњи тренутак је да се говори и забележи страдање које је доживео српски народ у НДХ за време Другог светског рата, поручују преживели логораши који су се састали са председником Народне скупштине Србије Ивицом Дачићем.

Истичу да су они имали среће да страхоте и зверства преживе, али да је неопхоно да се српски народ, поготову омладина, упозна са свим оним што стотине хиљада није преживело.

На простору НДХ било је 47 логора, сабирних и концентрационих, догодио се масовни геноцид, 2.646 групних убистава, а људе су бацали у 84 Kрашке јаме које су напуњене живим људима или лешевима, прича за Танјуг Гојко Рончевић Мраовић, преживело дете из логора Јастебарско.

"Српски народ је преживео голготу, а морамо се сећати жртава. Тела су бацали и у Саву, а 1943. године је толико лешева било у Сави да су се овде на Ратном острву насукали и направили брану. Од задаха смрти није могло да се живи у Београду и Земуну, па су Немци морали да минирају да направе пролаз ка Црном мору. Зато је врло важно да се младе генерације сећају и негују култ жртве", прича Рончевић Мраовић.

Гојко Рончевић Мраовић рођен је на Kордуну, а током Другог светског рата, почетком 1942. године, цела породица му је страдала - заклани су му отац, мајка, брат од три године, брат од девет година и сестра од 14 година.

Био је у збегу на Петровој гори, где су у марту и априлу 1942. године убијено, како каже, најчешће клањем 2.500 људи.

Ту су их усташе крајем маја, почетком јуна, ухватили и одвели у логор, а Гојко је распоређен у Јастебарско, где су довођена деца убијених родитеља из свих крајева НДХ.

Спасен је тако што су 26. августа партизани Kордуна ослободили тај логор и одвели са собом 750 покретне деце, а тамо је остало 350, 400 непокретне деце којима је спас пружила Диана Будисављевић.

Смиља Тишма преживело је дете логора Јасеновац, а у различитим логорима са две млађе сестре и млађим братом, провела је 18 месеци када јој је било свега девет година.

Била је у логорима Велико Грђевце, Бјеловар, Стара Градишка, Јасеновац, Сисак, Јастребарско одакле ју је са сестрама и братом, 1943. извео Хрват Мато Блажаковић, иначе њихов први комшија из села Зрињска.

Испричала је да се у логору спавало на земљи,каже да то и није било спавање, већ "туговање уза зид", као и да је најтеже било у Јасеновцу и Сиску.

"Храну никакву нисмо имали, био је један казан са пројиним брашном, ко има свој суд пружи да му и дају, а ко нема чека ко је од фамилије успео да добије и добије ако је нешто остало. У логору Бјеловару најчешће смо били гладни", присећа се Тишма.

Прича Јеле Бухач Радојичић, која је преживела Јасеновац, послужила је и као инспирација за филм "Дара из Јасеновца", а како каже, у том филму приказан је њен брат од годину и по дана, којег до дана данашњег није престала да тражи.

Једног брата од четири године Јели су усташе заклали, старији брат је био са њом, а за разлику од филма где се отац породице спашава бекством, њеног оца су убили маљем у Ускоцима и закопали у јаму коју је претходно сам ископао.

"У логору сам спавала на земљи, није било сламе као што је приказано у филму, није било играња лоптом, одвојили су нас од мајке, она је отишла у Немачку, а мене је спасила Диана Будисављевић из логора Стара Градишка. Имам и картон њен за мене и два брата", испричала је.

Брата који је тада имао годину и по дана последњи пут је видела у Загребу.

"Моја сестра од 11 година га је носила до Загреба и тамо га дала мени. Имао је на слепочници црвени белег и по том белегу ја њега тражим. Окупала га је часна сестра, домобрани су га носили на носилима. Тада сам га последњи пут видела и више никада, међутим осим картона ништа нисам добила, ни да је умро, ни да је нестао, ни да је усвојен негде", прича Јела.