Куршумлијска планинска села без путева, а струју очекују тек на пролеће

За Весну Јовановић, са Радан планине, живот без кобиле Милке је назамислив. Са Соколовог виса, где им је кућа, до најближе продавнице има 20 километара, које зими треба прећи по дубоком снегу.

"Она ми много значи. Она ми је и трактор и ауто и све што имам. Она ми је ишколовала и децу. Све сам са њом децу носила у школу. Она ми је све и сва, не бих је дала никад, док је жива", испричала је Весна Јовановић са Соколовог виса.

За житеље удаљених планинских села куршумлијске општине, ове зиме живот је посебно тежак. Због невремена које је покидало далеководе струју могу очекивати тек на пролеће.

"Струју немамо већ месец и по дана. Носим акумулатор у село, носим телефон да пуним, сналазим се како умем и знам да пружим деци и фамилији услове да се чујемо са светом, да комуницирамо са светом", каже Горан Несторовић из села Ђаке.

Једини гост ове зиме био им је свештеник Вукоје Ђурић. Он им је донео неопходне намирнице које су прикупљене у парохији рачанској.

"Ми смо на овај начин хтели да се одужимо, пре свега њима што су остали овде, да живе, да се боре да остану на својој дедовини, а нису отишли у градове, нису се повукли, нису заборавили место одакле потичу", рекао је Вукоје Ђурић, свештеник у Куршумлијској Рачи.

Куршумлијско село Ђаке по површини, једно је од највећих у Србији, али у њему живи само десетак становника.

Становништво се углавном одселило због лоших путева, којима је и у много повољнијим временским условима, немогуће доћи до кућа.

"Имамо ситуацију да у једном селу треба 20-30 километара пута да се уради по засеоцима. Око 30 милиона обезбедимо у буџету годишње за локалне путеве, преко тога заиста не можемо. Имали смо помоћ до сада преко Путева Србије", каже Радољуб Видић.

До 92 села куршумлијске општине води 800 километара локалних, некатегорисаних путева, које је нужно уредити.