Зашто је Филиповићима у Душковцима толико важна крушка
У Душковцима, селу са око 120 домаћинства, у брдовитом делу пожешке општине, услови за пољопривреду нису лаки. Они који су остали надају се озбиљнијој подршци, како њихово село не би доживело судбину опустелих руралних крајева.
На крају села последња кућа, али Филиповићи су радом постали угледно домаћинство. Баве се сточарством, ратарством, воћарством, свим гранама пољопривреде, а то је врло тежак посао у брдско-планинском подручју.
Братислав Филиповић каже да се бори са унуцима, синовима, снахама, да би видели драж пољопривреде, малине, пшенице, кукуруза.
Филиповић истиче да се баве сваштарењем из једног разлога – што морају. Каже да се не могу преоријентисани на један производ као што је кромпир, јер не може да се прода, па је неопходна помоћ државе.
Има још има младих који би уз подршку државе остали на селу. Најстарији унук Урош завршава основну школу у Душковцима, а од јесени планира да упише ветеринаски смер у Пољопривредној школи у Пожеги.
"Намеравам да наставим, као што мој отац и чича раде, да се бавим сточарством", каже Урош Филиповић.
Најмлађи чланови домаћинства, кажу, воде бригу о "вртићу" у којем је тридесет јагањаца. Филип Филиповић је рекао да свако јутро долазе да их нахране.
Слогом се постиже напредак домаћинства, па тако постоји хармонија између пса и мачке. Ивана Филиповић каже да се "савију једно уз друго и онда спавају, тако им је топло".
Пре једног века на имању Филиповића одржавала се литија, која је окупљала мештане.
Једини сведок периода када је село врвело од деце, из којег данас основну школу похађа само петоро, међу којима три ђака пешака из домаћинства Филиповића, јесте крушка.
Према речима Братислаав Филиповића, крушка је симбол, заштита њиховог краја и села, па ће рећи синовима да је не дирају.
Корени се морају сачувати, а Братислав често под крушком засвира фрулу чији се звук разлеже селом које красе природне лепоте, вредни и упорни домаћини.
Коментари