Горан Милашиновић пише нову књигу – тема актуелнија него икада пре

Професор Горан Милашиновић истиче да је пандемија показала да човек не може да живи без другог човека и да имамо ту неиздрживу потребу да се дружимо, потребу за пријатељском љубављу и контактом.

"Што се тиче контакта, нису нам довољни телефони, није нам довољно то да се чујемо с неким. Морамо да се видимо, да га додирнемо, да будемо близу њега", истиче Милашиновић.

Истовремено, како каже, показало се да емпатија није на највишем нивоу.

"Показало се у оним сегментима у којима смо могли мање да оболевамо од ковида да смо имали већи степен одговорности, а то је емпатија", додаје доктор.

На питање како то објашњава, професор Милашиновић каже да је човек истовремено и политичко и себично биће – биће које мисли само о себи и зато није емпатично у довољној мери.

"Показала се структура у којој су млади преносили вирус, доносили га кући, а онда су одрасли оболевали и умирали и, без обзира на то што је та структура јасно показана, није се показала велика одговорност. Могли смо пуно боље реаговати да смо били више емпатични", истиче доктор.

Професор Милашиновић каже да се темом емпатичности бавио и пре пандемије, јер истиче да човека можете упознати тек када спознате његове мане и све оне карактеристике где није добар.

"Доброта је нешто што се подразумева, што би требало да буде нормално за људски род, али упознати човека у целини није могуће без његових мана. Емпатија, осећај за другог човека, способност да осетимо другог човека и да му помогнемо је један од фокуса о којима сам давно размишљао и у неким другим романима и другим писањима", објаснио је Милашиновић.

"Писање је увек нека врста бега"

Говорећи о томе да ли је то што пише његов бег од реалности, доктор каже да је писање увек нека врста бега и нека врста стварности која не постоји и коју сами себи направимо.

"То је простор у којем можемо да остваримо онај део у себи који сви имамо, а то је потреба за самоћом. Човек има потребу да комуницира, али истовремено има потребу и да буде сам са собом, и све то мора да стане у један дан. Разлика је само у томе како ће неко формулисати своју потребу за самоћом – неко то ради креативно, неко не, али сви имамо потребу за тим", додаје он.

"Не могу да кажем да чак и тај део није афектиран епидемијом, да ја не осећам последице ковида и на писање. Немам ону врсту енергије, ону врсту концентрације и ону врсту оштрине коју иначе имам када све то не постоји. Ова ситуација нас је ипак све мало умртвила и променила све нас", нагласио је доктор.

На питање зна ли како се књига звати, каже да то увек оставља за крај.

"Давање имена роману се или догоди на самом почетку, пре него што почнете да пишете, у овом случају не, или када све завршите, читате текст из почетка и када једна реч или две падну у фокус и онда кажете тако ће се звати", навео је Милашиновић.

"Најважнија заштита нашег културног блага на Косову и Метохији" 

Професор Милашиновић је и председник Националне комисије за сарадњу са Унеском. Каже да имају бројне активности, али да је најважнија заштита нашег културног блага на Косову и Метохији.

"Оданде стално долазе неке најаве о покушају да се Приштина поново кандидује за стално чланство у Унеску. Ми мислимо да она на то нема право и вршимо превентивне радње колико је то могуће да то чланство спречимо", рекао је Милашиновић.

"Они никако нису могли да се помире са уписом нашег певања уз гусле на листу нематеријалног кулурног добра, јер сматрају да је то албанско културно добро. Сада постоји иницијатива са њихове стране да се упише певање уз лауту, што су такође гусле, на планини Ругови о јуначким песмама из тог периода", додао је Милашиновић.

Међутим, истиче да је то дуг процес.

"Илуструје да постоје непрестане активности које служе иритацији и подизању тензија и скрећу фокус са оног што је најважније – да се не води довољно рачуна о нашем културном добру које се налази на тој територији, а које је на листи Унеска", закључио је Милашиновић.