Живот Срба у Батусу на КиМ – несигурност и незапосленост, а ни своју земљу не смеју да обрађују
Несигурност, физички и вербални напади – живот је Срба на Косову и Метохији већ две деценије. Ипак опстају иако је велики проблем доћи до посла.
У селу Батусу, код Косова Поља, у 90 српских кућа живи око 350 становника. Скоро сви живе од пољопривреде, али своје производе немају где да пласирају, зато остају без зараде.
"Када би имали неко тржиште да би могли да испоручимо наш производ нама би лакше било", каже Славољуб Савић из села Батусе.
Живојин Ракочевић, књижевник и новинар, наводи да су сада у двоструком затвору откако је почела епидемија.
"С друге стране ту нема никаквог одушка. Јер ви не можете да имате одушак ако немате град, ако сте затворени у гету. Ако сте се рецимо бавили пољопривредом и ако је ваша навика била да будете у граду, да тамо пласирате своје производе, да имате живот", казао је Ракочевић.
Савићи из Батуса живе у оронулој кући старој више од 80 година. Средства за нову кућу не могу да обезбеде јер живе само од једне плате.
"Никад не бих помислио малтене да се одавде селим када би ми макар једно од двоје деце посао добило. Јер нисмо ми породица која је живела од социјале", додаје Савић.
Александар Савић каже да нема посао, не ради нигде, нема где да заради.
"Не радимо ни ја ни супруга, једино од те мајкине плате живимо и од очевог минималца", испричао је Александар.
Многи од њих не смеју ни своју земљу да обрађују.
"Највећа болест косовскометохијских Срба су незапослене руке, те руке никада нису биле овако незапослене. Дакле, не може се бити социјални случај, не може се бити примач плате, то су опасне категорије за људе који су на земљи, људи који су са своје земље хиљаду година убирали плодове и сад одједном неко им је забранио већински да иду на ту земљу, одузета им је", напомиње Ракочевић.
Данијела и Синиша Арсић са двоје деце немају решено стамбено питање. Живе у кући коју им је уступио стриц.
"Зар је могуће да се са 22.000 динара месечно живи, где су ту комуналије, струја...", упитао је Синиша.
Марина Славић из оближњег места Лепине каже да су она, брат, отац и мајка незапослени од бомбардовања.
Због свих тешкоћа кроз које пролазе потребна им је, истичу, још већа подршка државних институција, али и међусобна слога и солидарност да савладају велике проблеме и сва искушења.
Коментари