Београд, балкански Њујорк или Дубаи за сиромашне

У време када су све новине у Хрватској биле исте, у време када су се хрватски новинари такмичили да личе једни на друге – новинари сплитског Ферал трибјуна јесу били другачији. Не само зато што су писали о ратним злочинима над Србима. Делу београдске чаршије тих 90-их пријала је иронија којом је трио Вива Лудеж – Виктор Иванчић, Борис Дежуловић и Предраг Луцић – писао о најгорем времену стилом монтипајтоноваца. Али Ферал одавно не постоји, нема ни фераловаца, они сада пишу у листу српске мањине у Хрватској. А Београд никада тако није расправљао о једном бившем фераловцу као данас. Борис Дежуловић је у Београду једно време и живео. Ипак, никада ниједна његова реч у Београду није тако одјекнула као сада његове речи – о Београду.

„Београд већ одавно није град, већ касаба – Дубаи за сиромашне или Јагодина за богате. Блатњава, тужна селендра која изгледа као да ју је снимио Радош Бајић на метамфетаминима", рекао је Дежуловић за Недељник.

„То је суров суд, претеран, као што то уме неко ко је познат по својим ставовима, али не треба се много чудити. Господин Дежуловић је доста тога написао о другим стварима, многе од њих су нам годиле, сада кад нам ово нимало не годи, не треба оцењивати другим критеријумима тешке речи", каже професор Филолошког факултета Александар Јерков.

Историчарку и професорку Филозофског факултета Дубравку Стојановић те реченице су јако погодиле и растужиле јер долазе од Бориса Дежуловића.

„Знам да он воли Београд, да то долази од неког хрватског националисте, као кад нешто долази од српских националиста, то не рачунам у неко озбиљно мишљење. Али од Бориса Дежуловића који је живео у Београду и који је запослени у загребачким Новостима, онда треба да нас подстакне на размишљање", сматра Дубравка Стојановић.

„Мене је то погодило јер долази од њега и због тога што се бојим да живећи у Београду неке ствари не примећујемо, и то ми је изгледало као оно кад неко ваше дете није дуго видео, па каже – јао како се то дете променило, а ви нисте приметили јер живите са њим. Дакле имала сам ту једну врсту осећаја да живећи ту, ми нисмо свесни колико се мења", сматра професорка Филозофског факултета у Београду.

„Њега је позвао један српски недељник, он је човек дао интервју, мислим да се томе у нашој јавности беспотребно придаје пажња, а с друге стране и реакција власти у Београду је показала нервозу и недостатак, спортски речено, форме", каже универзитетски професор Александар Поповић, а на питање да ли је Београд селендра, одговара: „Не, није, ако уопште о томе треба да разговарамо, али мислим да о општепризнатим истинама нема потребе да разговарамо."

„Београд је толико селендра да би сви они сутра дошли овде и радо видели своје књиге, ова селендра је имала капацитет и за њих, право питање јесу ли они имали капацитет и за себе, и за све нас, и за српску књижевност и културу, онакву каква она јесте, то је озбилно питање над којим ће се пре или касније све озбиљне југословенске државе писци или простори морати да замисле", сматра професор Филолошког факултета Александар Јерков.

Лажни барон Стефан Минхаузен на топовском ђулету – тако Дежуловић, покушавајући да буде духовит, назива споменик Стефану Немањи Руса Александра Рукавишњикова. Тврди да је „провинцијски Ватерфронт Београд учинио велеградом тачно онолико колико је Јагодину велеградом учинила она Палмина жирафа".

„Архитектонских грешака, нарочито у домену ликовне писмености у Београду има таквих да су оне страшне, ипак морате разликовати уметнички израз неког скулптора и оно чему одајете признање. То што је господин Дежуловић рекао о лажном барону Стефану на топовском ђулету, ако је реч о ликовном изразу, о томе бисмо могли да дебатујемо, али ако је ту реч о његовом односу према српској историји, онда ја на то гледам са најдубљим неодобравањем, чак бих рекао са ниподаштавњем, о једној ствари о којој није умео да се изрази, а која није безначајна и није бесмислена", наводи Александар Јерков.

Ко је „убио” Београд?

Некад је Видеосекс из Љубљане певао о томе ко је убио госпођу Месец, а данас Борис Дежуловић из Сплита тврди да су Београд убили садашњи становник Љубљане и Херцеговац рођен у Сарајеву. Цитат је следећи: „Београд је убио Момо Kапор, убили су га првосвештеници његова асфалта, којекакви Минимакси, Боре Ђорђевићи и сличан, врло градски отпад". Бора Ђорђевић из Љубљане је српским медијима само кратко одговорио: "Не знам поменутог. Никад чуо. Мој пријатељ Недељко Попадић каже да мишеви пљују на лавове да би се чуло за њих."

„Вероватно би и Црњански био на листи да га се Дежуловић сећа, али опет уводите ме у нешто, да дебатујем о нечему о чему не треба дебатовати, он је изнео свој став на начин на који га је изнео, некада није само битан став већ и начин, тај део става је мени потпуно неприхватљив, начин на који га је изнео, али о свима нама говори шта говоримо и како говоримо. С друге стране, па мењају се људи, времена, ни ви ни ја нисмо исти као пре двадесет година", каже Александар Поповић.

Ћерка Моме Kапора, Ана Kапор, која данас живи у Риму, на Фејсбуку је између осталог записала: „Оптужују га за пропаст Београда, па да ли је могуће да је баш он разлог? Зар нема нико живљи кога би могли да оптуже? Скоро 11 година после смрти и даље је тема. Био би срећан да зна. Волео је публицитет.”

„Мислим да је велики неспоразум шта је он хтео да каже помињањем сва три имена, ја сам то разумела као разочарање у три урбане фаце, у три човека који су били симболи Београда, а који су почетком 90-их подржали националистичку политику и рат. Што би требало да је у супротности са њиховим урбаним и космополитским духом", каже Дубравка Стојановић.

Александар Јерков, пак, верује да је господин Дежуловић дубоко противуречан кад каже да Београд не чине здања него људи. „Ако се њему београдски људи чине овако како се о њима изразио, тешко да бисмо ми о томе могли да разговарамо, морао би да поведе рачуна о томе како описује ствари, и да има на уму да они који благонаклоно гледају на оштар критички став неће то подржати. А када је реч о томе да ли морате бити анационални, ја мислим напротив, морате да будете такви какви јесте, и да будете доситејевски грађани света, космополити и људи отворени за све друге, али нипошто тако што ћете мајмунски да имитирате друге наго тако што ћете бити свој на свом, какви ви и јесте", наводи Јерков.

Дубравка Стојановић наглашава да је важно што Борис Дежуловић „истом том песницом у главу удара и Загреб и Сплит и све остале средине бивше Југосалвије. „И ја то разумем као његов вапај због губљења духа свих тих градова и простора који су некад били заједнички и нека врста апела да се узму у памет и да виде шта ће са тим градовима и тим духом који је очигледно изгубљен", сматра Дубравка Стојановић.

Шта је Београд за хрватске писце?

А шта мисле други хрватски писци о Београду? Миљенко Јерговић, Сарајлија са загребачком адресом својевремено је говорио у интервјуу листу Време – Београд је стварна метропола, Њујорк Балкана. А најлуциднији живи Далматинац Игор Мандић је говорио да су њега за Београд били управо Момо Kапор и Богдан Тирнанић, они су му давали ту димензију коју није као неко ко није из Београда, могао да има.

Професор Михајло Пантић записао је да четири највећа хрватска писца 20. века – Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Ранко Маринковић и Мирослав Kрлежа не би било то што јесу да нису имали београдску димензију у свом стварању.

Александар Поповић сматра да Београд свакако јесте највећи град и свакако град у коме се највише могло и дан данас највише се може. „То нема никакве везе са политиком, има везе са величином и има везе са људима који су у њему."
 
„Па зар има још неки град на Балкану да је стварно град", пита Александар Јерков, а на пример Загреб овако описује: То је једна лепа предсредњоевропска варош у којој сам провео дивне тренутке, и никада нећете чути ниједну ружну реч од мене о Загребу, али разлика у степену ширине или скучености свих других градова, јужно од Будимпеште је увек била видна и очигледна. Београд је, као што су то Софија, Букурешт и Будимпешта, европски град и европска метропола", сматра Јерков.

„Београд јесте велики град и он као велики град, гута и даје слободу свакоме", каже Дубравка Стојановић. „Ја са својим мишљењима, иако спадам у неку танку мањину, ја се никад нисам тако осећала, овде стварно има места за све. И по томе он не може бити селендра, оно што он може бити јесте да се провинцијализује да он реагује као град у провинцији што сигурно није био раније. Али опет, морамо да водимо рачуна и о ширим контекстима, није исто бити престоница једне државе као што је била Југославија која је водила светску политику, која се понашала као светска сила, где су у Београд два пута недељно долазили државници из целог света и бити данас негде на границама Европске уније, без наде да уђете у Унију, сви ти контексти су се променили, па се мора променити и место и енергија Београда."

Тирке о духу Београда 

У време када је Београд био свет, а опет део затвореног социјалистичког света, расправљало се о духу града. У јулу 1983. Богдан Богдановић разговара са Богданом Тирнанићем, аутором књиге Београд за почетнике. Са себи својственом аутоиронијом, Тирке каже: „Београд је ружан град, ружан из историјских разлога, рушен је толико пута да није остало ништа што краси друге велике градове... Захваљујући томе што није могао да буде као и сви други градови, Београд је морао да буде нешто другачији. Београд је привлачио људе из малих места који су у току ноћи, попевши се уз Балканску улицу постајали рођени Београђани. Људи из Београда могли су да оду у свет и да се тамо осећају светски... Та духовна трансмисија, то је Београђанима, у духовном смислу, било занимање."

„Одувек је Београд био и касаба, или можда боље рећи чаршија, али је она умела да произведе добре реакције и врло често нас спасавала од нас самих, она је и знак малограђанског менталитета, али и блискости људи који се обраћају једни другима, сви су балкански градови у малој или већој мери касабе, и у томе има нечег ретроградног и нечег повољног, треба видети и једну и другу страну тог положаја који ми заузимамо у историји и Европи", сматра Александар Јерков.
 
„Београд има несрећу да се никад није плански развијао, и моја теза у књизи Kалдрма и асфалт јесте да је Београд имао несрећу и са властима београдским, али још више са државним са којима је често био у сукобу. Нема плана, и то је оно што врло често оставља утисак једне запуштене и занемарене урбане средине, а са друге стране се непримерено кити, споменицима висине седмоспратнице као што је споменик Немањи", сматра Дубравка Стојановић.

Да ли је реакција Београда реакција провинције? 

И вратимо се на Дежуловића. Он каже: „Да је Београд заиста озбиљна, велика европска метропола, како би буру у таквом једном мегалополису могао изазвати интервју трећеразредног писца из једног далматинског села са укупно десет становника? Славни Београд увредио се као сеоска млада, дирљиво провинцијски, баш као нека казахстанска селендра из филма Саше Барона Kоена."

„Ја се уопште не налазим прозваним, не налазим себе у томе што он прича, и што рече Забрањено пушење – нећу да будем Швабо у дотираном филму", каже Александар Поповић.

„Најразличитије смо реакције чули, не бих се уопште бавио тим реакцијама, мене овде занима да ли је један полемички колумниста, пронашао праву меру критичког дискурса или је промашио, а промашио је битно у двема стварима – када говори о београдским људима и о српској историји", сматра Александар Јерков.

А да ли је могло да се замисли супротно, да српски новинар у загребачком или сплитском недељнику објави нешто слично о Загребу, а да књижевно или политички преживи у Хрватској?

„Хајде за почетак да Милутин Миланковић добије улицу у Загребу или бар у Осијеку, па кад је добије да онда дебатујемо шта је могуће да српски писац изговори у хрватским медијима, хајде прво да идемо у квалификације, па да онда идемо у прво коло лиге", каже Александар Поповић.

„Не могу да замислим ту ситуацију да један српски писац тако нешто каже у хрватској штампи, али ако ништа друго, ја сам поносна што хрватски писац то може да каже у Београду, јер то доказује да је он велики град, наравно, реакције су биле бруталне против Дежуловића, мени је било жао због тих реакција, не због њега, он је навикао да се са тим носи, него ми је било жао јер хистеричне негативне реакције некако доказују да сте мала средина, а то што је он то ипак могао да каже у Београду и да два-три пута одговори на те нападе, за мене је доказ да је Београд велики град и у том смислу мислим да је важна ова дебата и да је важно да га Београд схвати на прави начин и да ради на свом развоју, и да ради на том духу, и да се развија у том правцу, а не да се провинцијализује", каже Дубравка Стојановић.

„Kо је имао среће да се јутрос пробуди у Беграду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно", тако је о Београду говорио Душко Радовић. О духу града не вреди расправљати, јер се дух не може ухватити. За једне је то Зелени зуб, за друге Тирке, или Преле, или Бајага, или Џеј. Или Бора, или Kапор. Или Београд на води, или Стефан Немања, Или ништа од тога. Београд о којем је сањао млади Kрлежа није Београд у којем је живео Дежуловић. Све је за поређење, а опет ништа се не може поредити. Све што кажеш о Београду, у праву си – Београд је у оку посматрача.