Човек који је интервјуисао Чомског, Фукујаму, Лорда Овена, Че Гевару, Бжежинског...

Разговоре са њима сабрао је у књизи "Охоли Гуливер и гневни Лилипутанци", јер, каже, њихова размишљања никада нису била актуелнија. Као ни ситуација у Гуливеровој домовини, у овом случају Америци.

Августа 1959. у Београд је стигла кубанска делегација на челу са мајором Ернестом Че Геваром, будућом иконом отпора и револуције. Долазио је да избори признање за нову Кубу, у Југославију која је тада уживала углед у свету. Главни уредник Вечерњих новости Богдан Пешић тог августовског дана каже младом новинару: "Пут под ноге: аеродром - за два сата долеће кубанска Мисија добре воље са тим Геваром на челу. Узми изјаву!"

Миодраг Мија Илић тог дана није узео изјаву, али је Гевари добацио да би баш могао да да интервју за најтиражнији југословенски лист, на шта је овај рекао: „Сазнајте где ћу бити смештен и дођите сутра..."

"Када је Че био у Београду", почиње причу Мија Илић, "био сам млад, почетник, а и он, млад револуционар. Ми смо били два клинца који су се срели у хотелу Метропол. Разговор је био заказан, седели смо и причали два сата у крајње другарском и пријатељском тону. Он је старији био од мене 4, 5, година. Био је у свом изгледу са брадом, косом, пушио томпус, врло опуштен, природан, обичан. У том тренутку нисам ни слутио да ће постати икона левих покрета, велики ратник, политичар дипломата и лекар".

Пошто је истрпео прекоре протокола што је украо Чеа на два сата, Илић је објавио текст.

Описом тог сусрета и разговором са кубанским револуционаром Мија Илић је и почео своју књигу изабраних интервјуа које је снимио за РТС, где је касније дуги низ година био уредник. Међу њима су велика светска имена, Ноам Чомски, Френсис Фукујама, Мишел Чосудовски, Сара Флаундерс.

Правила по мери моћних

Илић је тада био и спољни сарадник Си-Ен-Ена, и каже да га нико за интервју није одбио. Његови саговорници говоре о спољним и унутрашњим последицама понашања Америке у последњој деценији 20. века.

Разговори су вођени почетком 2000. после бомбардовања, и Илићеви саговорници су имали прилично јасно мишљење о томе. Мишел Чосудовски, професор економских наука у Отави, кога зову "канадски Чомски", оштро се противио нападу НАТО -а на Југославију.

"Био сам члан Комитета за борбу против рата", говорио је Чосудовски Илићу. "Са Си-Би-Есом у првом месецу агресије, три пута су ме звали да учествујем у специјалним емисијам о Балкану. Ја бих прихватио, али пар сати после би ми јавили да су емисије отказане. Бомбе убијају људе, али грађанима се говорило да само уништавају зграде И када би погодили школу рекли би да је то случајна грешка", каже он.

Ноам Чомски је имао слично мишљење о агресији НАТО-а, из перспективе да се заправо мало ко у свету држи принципа међународног права.

"То је увек било тако. Постоје правила која функционишу онолико колико моћни сматрају да могу да их се држе. Нема сумње да је и Србија крива за бројне злочине по мом мишљењу, али је НАТО прекршио повељу УН. Тврде да је то хуманитарна интервенција, али то не иде тако. И ништа ту није ново. САД су на пример напале Никарагву. И то је стигло до Међунардоног суда правде који је осудио САД за прекомерну употребу силе, значи агресију и наредио им да плате репарацију. А резултат? Напад се само наставио.Велике силе раде шта им се може", говорио је тада Чомски.

Сара Флаундерс, антиратна активисткиња, тих година је објашњавала америчку тактику ратовања у страним земљама, која се, рекла је, драматично променила од Вијетнамског рата, великог броја америчких жртава, дезертирања, одбијања регрутације.

"Кад се води рат, прави страх су жртве, или да рат предуго траје, па да дође до отпора јавности. Зато су у рату против Југославије бирали најчешће цивилне мете. На крају рата, наши генерали су дебатовали, јесу ли погодили 3 или 7 југословенских тенкова. Али знамо да су бомбардовали више од 328 школа, 33 болнице. Разлог за то је да су осећали да је југословенска војска била организована за рат на терену, били су уплашени мишљења јавности ако до тога дође. За то нико није био".

Миодраг Илић каже да су сви његови саговорници сматрали да је НАТО оживео свој развој, да више не треба да постоји, да је постао сила по себи и да његово постојање провоцира даље наоружавање.

У Лондону се сусреће са Лордом Дејвидом Овеном, британским политичаром који је са америчким бившим министром спољних послова Сајрусом Венсом, 1993. предложио решење конфликта на Балкну. Занимљиво је како је тада гледао на будућност јужне српске покрајине.

Сматрао је да Америка неће дозволити независност Косова, затим да не сме да постоји велика Албанија, да би то угрозило и Македонију и Србију и друге народе и да би пореметило односе у Европи. Косово, сматрао је Овен, не може бити држава.

ЕУ и Америка

Светски интелектуалци давали су и своју анализу ширења ЕУ и какав однос према свему томе име Америка.

За Збигњева Бжежинског, Америка је требало да подржи Немачку и Француску да створе јединствену Европу, јер Америци треба прави стратешки партнер. Филозоф Мишел Колон , с друге стране, сматрао је да је Америка продужила рат у Југославији да би доказала неспособност ЕУ.

Лорд Овен је пре 20 година рекао да Велика Британија никада неће прихватити ЕУ у којој доминирају Француска и Немачка или само Немачка. Увек је каже, био за проширење Уније, с тим што је са проширењем на Медитеран тежа била тамо И премештена. Са новим проширењем 2004. Веровао је да ће се преместити навише ка Берлину. Берлин ће, рекао је 2000. Бити најважнији град у Европи.

Деценија на крају које Илић разговара са својим саговорницима, сматра се једном од најпросперитетнијих у историји САД. Ипак, то је и деценија укидања социјалних програма, улагања у војни буџет и све мање заинтересованости Американаца да излазе на изборе.

"По анкетама", говорио је Ноам Чомски, "људи не осећају да их влада представља. Једно од питања у свим тим анкетама је, за кога влада ради? Годинама половина становништва каже да влада ради за неколиицну који имају инересе, за време Регана то је мислило 80 одсто људи. То је једна илустрација осећаја да нећемо учествовати у изборима јер нас не представлају".

За Сару Флаундерс, плаћање за војни буџет са тих година узима из програма за становање, храну ,здравство.

"Имали смо деценију невероватног напретка а ипак имамо највећи број умањења социјалних програма од Велике депресије. Концентрација богатих и јаз између богатих и сиромашних је данас већа у САД него у било којој земљи." Прогнозирала је да ће пре или касније доћи до сукоба са полиицјом, посебно када је реч о Афроамериканцима у Америци.

У збирци интервјуа, Миодраг Илић даје и осврте на неке од људи са којима је разговарао, начин на који су га примили, утисак који су оставила нека звучна имена.

"Ноам Чомски је невероватно драг чика до кога сам дошао после две године. Његова секретарица је рекла, имате 20 минута. Остали смо преко два сата. Питао сам - ви сте најстрожи критичар америчког друштва, плашите ли се? Он је рекао, као млад сам био у затвору, али нисам био оно што сам данас. Имам новац, припадам класи, кад би они мене почели да гоне, морали би И друге као што сам ја", каже Илић.

Сећа се и сусрета са Френсисом Фукујамом, професором филозофије на Универзитету Ферфакс у Вирџинији, који је изнео тезу о крају историје, сматрајући да је Америка досегла врх друштвеног И економског развитка.

"Сниматељ и ја смо дошли до катедре за филозофију. У ћошку је стајао један мали неугледан Јапанац. Ја сам рекао, тражимо професора Фукујаму, а он каже, па ја сам.....", присећа се Мија Илић.

Можда је најзанимљивији начин на који је Илића и сниматеља испратио лорд Дејвид Овен.

"Сели смо, разговарали, у дивној кући, камин, ватра, права енглеска ситуација. И кад смо завршили он је рекао, морам да журим, останите, попијте пиће, само пазите да мачка не побегне, молим вас. Чеда и ја само отишли, а мачка није побегла", каже Илић.

Двадесет година касније Илић сумира у чему су његови саговорници погрешили, а у чему њихове речи звуче пророчки.

"Лорд Овен је омануо, причајући о Косову, да ће Америка бити против тога. Десило се супротно, то се није остварило. Оно што се највише обистинило је НАТО претња, неолиберализам и социјална неправда, све ово око пандемије данас, убиства црнаца и сукоби са полиицјом , то је антиципирано. Да Америка оваква каква је, срља ка сопственој социјалној пропасти, у сукобу или грађанском рату. То може да уплаши цео свет, јер равнотежа тамо је важна за све. Ако се тамо деси бура, ти таласи ће уздрмати и остале континенте", објашњава Илић.

Поглед на данашњу Америку прилично је у складу са оним што су јој ови интелектуалци предвиђали. У никад подељенијој земљи данас у једном истраживању Универзитета Колумбија стоји да грађане заправо највише брине, не конкретно корона, економија или расизам, већ то што не виде да ће наредној генерацији Американаца бити боље.

Необично за Америку, али ово су необични дани за цео свет. Књига Миодрага Илића подсећа на прогнозе о мигрантској кризи, проблемима у Нато-у , успону Кине. Ономе што гледамо данас а на шта је указивано пре читавих 20 година.