Време је крсних слава, које смо обичаје сачували

Срби су народ с богатом традицијом и од најранијих времена чувају своје обичаје. Слава је прво нематеријално културно наслеђе и идентитет српског ентитета православне вероисповести која се од 2014. године налази на репрезентативној листи Унеска.

Весна Марјановић објашњава за Јутарњи програм да је једна од дефиниција славе да је то религијски друштвени обичај повезан с православним ентитетом, који се одликује окупљањем породице око светитеља као заштитника дома и укућанина.

Међутим, још увек не можемо да дефинишемо, постоји више хипотеза о настанку слава у српском народу. Али, оно што се зна, је да од 13. века можемо да пратимо светковање празника и да је повежемо с домом и оним што је везано за српску породицу. 

Марјановићева наводи да је црква увек покушавала све то да канонизује и да на неки начин понашање доспело из прехришћанског времена некако инкорпорира све оно што је битно за породицу, а то је окупљање, одлазак у цркву, молитва и тропар светитељу, сечење славског колача и, наравно, молитва за здравље породице.

Истиче да, пошто се преноси с колена на колено по мушкој линији, у новије време поготово у у 20. веку и црква говори да свако домаћинство мора да има има славу. Тако да, како објашњава, не мора увек да буде са оца на сина и, ако нема мушких глава у кући, може ћерка да наследи.

"Према томе она јесте непрекинута у том смислу како се преноси, али се мењало и понашање, сигурно се не слави исто као што се славила у 15, 16, 17. веку, али одређени елементи су препознатљиви а посебно они који су канонизовани и све оно што чини суштину што јесте славски обред", рекла је Марјановићева.

Обичаји и веровања у различитим крајевима

Кад се говори о елементима и садржају славе, битно је да ли је ту колач, да ли се припрема жито. Међутим, има и других веровања.

"Имамо веровање да има живих светитеља. На пример за архангела Михаила се каже да је живи светац и никад се у нашој кући није правило жито или не меси се колач у Војводини. То је новија појава и кажу да су нам донели свештеници који су дошли преко Саве и Дунава", наводи етнолог.

Додаје и да постоји једна митологема да су Срби када су се покренули с Косова и напустили Пећку патријаршију рекли да неће месити колач све док се не врате на своја огњишта и тај обичај у Сремским Карловцима и дан данас живи.

У околини Крушевца за славе се припремају четири колача, навечерје кад се дочекује слава, па сам дан славе, па патерице сутрадан а негде то траје и више дана.

Истиче и да баш има сачуваних архаизама, оно што је наслеђено у породици и прилагођено савременом тренутку.

"У православљу имамо четири велика поста, највећи је васкршњи али и божићни који нам следи и наравно Свети Никола је посни, али за дане ових других слава које падају у среду или петак,  и тада мора ако је посвећено светитељу и ако је породица верујућа да се поштују правила цркве", објаснила је Весна Марјановић.