Једно "да" које може да значи продужетак неколико живота

Сању Бојић је бубрежни болесник од седамнаесте године. Имала је две трансплантације. Први пут бубрег донора њен организам одбацио је после само 18 дана. Други пут бубрег јој је даривала бака. И у наредних 10 година нормалног живота схватила је шта значи живот без дијализе. Сања сада поново чека најважнији позив.

"Живот је пун изненађења, како лоших тако и добрих. За трен ока може да се деси да се неко твој ближњи разболи, да му затреба орган, а да је једини спас трансплантација. Зашто онда тек тад почети размишљати у том правцу", истиче Сања Бојић.

Дане је ново срце добио пре две и по године, а Младен нову јетру пре три и по.

"Четрнаестог октобра 2016. се нашао орган који је одговарајући за мене и ја сам трансплантиран и од тада водим буквално нови живот. То је рођендан који ја славим и обележавам са породицом и најбољим пријатељима", наводи Младен Тодић.

Дане Љубић каже да је пре три дана урадио биопсију и да је за сада све у реду. "Немам никаквих тешкоћа и много ми је лакше и из дана у дан ми је све боље и боље или сам ја то умислио. Ја сам јак и осећам се екстра", додаје Љубић.

И поред тога што је трансплантација као медицинска процедура у примени деценијама, ту област и даље прате многе предрасуде. Одређене процедуре могу да се ураде захваљујући живом донору, али да не биле реткост неопходни су органи мождано мртве особе.

"Мислим да свако треба дати предност праву на живот и рачунати да је живот нешто што је највиша вредност и треба да има већу вредност од достојанства", наглашава проф. др Горан Милашиновић, кардиолог и писац.

У свету су се давне 1958. године догодиле прве трансплантације коштане сржи. Између осталог, о томе је и роман "Случај Винча" професора Горана Милашиновић. Ко није, можда би требало да га прочита, јер хуманост коју су тада су показали француски грађани када су ризикујући своје животе одлучили да буду добровољни даваоци коштане сржи за наше грађане и данас може много да нас научи.