Филмови са историјском тематиком - нов поглед на прошлост или оживљавање старих рана

Да је Диана тада послушала супруга Јулија, више од 15.000 деце највероватније не би преживело ужасе у усташком логору.

Дианину храброст за време Другог светског рата многи поистовећују с одважношћу њене презимењакиње, хрватске редитељке Дане, која се ухватила у коштац с овом темом. Њен филм победник је пулског фестивала, истог оног на ком је учествовао и филм о генералу Анти Готовини.

"Многи ми данас кажу да је то храбро, поготово ми се људи у Србији диве како сам храбра у Хрватској", рекла је редитељка Дана Будисављевићељка, у емисији "Велика илузија", од 2. новембра.

Можда не недостатак храбрости, али мањак серотонина, довео је до тога да редитељ Емира Кутурица одустане од снимања филма о Јасеновцу.

"Мала је Србија да би могла да има двије верзије Лаклоових ‘Опасних веза', као што је било крајем 80-тих када су два редитеља направила филм на тему истог романа", рекао је Кустурица.

Овим је Кустурица алудирао на први и једини играни филм на тему Јасеновца, чија се премијера очекује у мају наредне године, када се обележава 75 година од ослобођења логора. 

Пројекат иза ког је финансијски у потпуности стала држава филм "Дара из Јасеновца", потписује редитељ Предраг Гага Антонијевић и сценаристкиња Наташа Дракулић.

Она каже да се од оваквих филмова не одустаје, па чак и када вам не дозволе да снимате у Хрватској.

"Ја лично мислим да овакви филмови као што је наш који тек треба да изађе и филм као Дневник Дијане Будисављевић су корисни зато што људи могу напокон да рашчисте с прошлошћу, да науче како је то стварно изгледало јер немате ништа од тога ако гурате ствари под тепих. С обзиром да се много ћутало о Јасеновцу ја мислим да све што се уради на тему Јасеновца је драгоцено да се призна ко је ту био жртва ко је био злочинац и не видим ту хушкање, јер вама за било какво хушкање је довољна једна фудбалска утакмица и два луда навијача. Нас не треба потпиривати, зато мислим да само уметношћу можемо спасити ствари", рекла је Дракулићева. 

Колико заиста уметношћу можемо спасити и помирити свет, зависи искључиво од приступа теми, сматра редитељ Лордан Зафрановић, који већ годинама ради на филмовима "Јасеновац" и "Деца Козаре".

Истиче да само филмови који нису затровани пропагандом до тога могу довести.

"Уметност може да буде велики мост па тако и филм може бити мост у тој створеној толеранцији, али пре тога мора да се деси катарза, мора да неко клекне и да се замоли за опрост за злочине који су урађени у име појединих народа и онда након тога филм ће ући у једну потпуно другу атмосферу која ће стварати предуслове", рекао је Зафрановић.

Од чињеница се не може побећи 

Да би се створила таква атмосфера, важно је филм заснивати на поузданим историјским истраживањима, истиче историчар Милан Кољанин. Од чињеница се не може побећи, а уколико их се аутори придржавају и њихова остварења ће бити аутентичнија.

"Та прошлост која је трагична на различите начине нас веже, мислим не можемо побећи од тога да смо суседи. Тако да мислим да ће ови филмови као Дневник Диане Будисављевић или будући филм Дара из Јасеновца имати позитивну улогу за јавно мњење у Хрватској, пре свега наравно и у Србији јер та тема није много у филмовима експлоатисана, пре свега у играним филмовима", каже Кољанин.

Непорециво то је нужан услов, али да ли је и довољан на простору који је деценијама затрован ратом и поделама. Може ли филм као прозор у свет бити излаз из "балканског лимба", како га назива новинар Зоран Пановић.

"Нажалост, ти филмови не дају неки ефекат - просто постоје у свакој држави на простору бивше Југославије наративи који су владајући, то су наративи који су настали на ратовима дведесетих и сви пројекти који би се бавили суочавањем са злочинима на неки начин праве субверзију тих наратива. Свако ће да појача ону причу у којој је његов национ жртва, али ће да показати увек мање емпатије за свог комшију или суседа", каже Пановић.

Да до тога не би дошло, важно је да филм не оптужује, него да сведочи. Зато аутори не треба да га схватају као надметање, већ да имају пијетет према сопственим и жртвама са друге стране. Само у том случају могућа је катарза. У супротном, биће то отварање старих рана, и корак даље од помирења.