Школа из Жуњевића као сложна породица, час траје и сат времена

За Ферида Рамовића, младог учитеља сеоске школе у Жуњевићу на Рогозни, не постоје препреке које би онемогућиле 11 ученика да похађају наставу. Три километра од асфалтног пута, уз бројне стрме делове и серпентине, зими често "рикверцом" извезе ђаке. 

"Ту смо да поделимо срећне тренутке, тако да пружимо и подршку у тренуцима када је то појединцима потребно", истакао је учитељ.

"Када одете негде у посластичарницу, па видите неки колач на излогу – леп је али не знате какав је док не пробате – тако и не може да се опише рад у таквој једној средини док се то не доживи", направио је поређење Рамовић. Како каже, то је привилегија.

Иначе, школа има и флексибилан почетак наставе у зависности од временских прилика.

Говорећи о томе какао изгледа један радни дан, Рамовић каже да је школа на надморској висини на више од 1.000 метара и да неки ученици долазе у школу пешице, док ученике који су на суседној падини школе довози колима.

"И тако сваки дан", каже учитељ и додаје да зима ствара потешкоће јер некада морају да се паркирају на путу до школе па да продуже пешака.

Ученици сва четири разреда истовремено имају наставу 

Ученици сва четири разреда истовремено имају наставу. Рамовић објашњава да када је први час српски језик, сви имају српски језик, час не траје 45 минута, него сат или сат и 15 минута док се не заврши, нема звона, а онда иде одмор и прелази се на следећи предмет.

Ученик Слађан је објаснио да учитељ каже – час је готов и онда иду кући. Рекао је да су им обавезе да уче, да раде домаће задатке, да слушају родитеље.

Вероучитељ је истакао да су деца креативна. "Трудимо се да нашу православну веру приближимо деци од најранијег узраста и да их мотивишемо да у каснијем периоду сами сазнају нешто ново. Имамо бројне радионице, честе посете писаца и песника и интерактивних предавања – жеља је да деца имају услове рада као и деца у граду", рекао је вероучитељ.

"Ја их не учим само градиву, већ и како да преживе"

Специфичност живота на селу је разноврсност коју имају у породици, у школи, као и у средини у којој проводе време.

"Имамо децу из мешовитих бракова, код већине деце мајке су из Албаније, док су очеви из Србије, тако да науче нешто ново, обичаје са очеве и са мајчине стране", каже Рамовић.

Према његовим речима, деца су послушна и искрена, и постаће добри људи за разлику од деце у граду која већину слободног времена проводе за компјутером, играјући разне игрице.

"Ова деца имају обавезе, помажу својим родитељима у послу и морају да знају много више него деца у граду управо због њихових услова живота. Ја их не учим само градиву, већ и како да преживе на тим просторима, учим их да постану добри људи", каже ичитељ.

На одмору играју фудбал са учитељем, који каже да је у тој игри на страни девојчица.

Рамовић каже да је имао прилику да оде у иностранство, али је донео одлуку да остане у Србији и да би опет донео исту одлуку.

"Деца на овој планини Рогозни су увек са својим родитељима и често им организујем излете до Новго Пазара", каже он.

До пре две три године ти људи су били заборављени од свих, сада је то село где ће деца имати перспективу, рекао је Рамовић.

Каже да је 2016. године почела реконструкција школе, а ове године је завршена. Уложено је око пола милиона динара, саниран је пут до школе који је био у катастрофалном стању.

"За шта год се обратимо градоначелнику, он нам изађе у сусрет, има пуно разумевање, али да би нешто добрио мораш да тражиш", закључио је учитељ Рамовић.