Наставник ликовног претворио бару у "језеро", стигле корњаче, коке и чапље

Од мочваре подно Гледићких планина која никоме није служила, марљивим радом Бернард Љубас направио је своју оазу за уживање. Комшије су у почетку биле подозриве јер коме треба бара зарасла у шибље до које се стиже уским путем кроз шуму. Када су видели колико је упоран уступили су му на коришћење мочварно земљиште.

"Неколико година сам по цело лето секао трску и то једним српом тупим – уђем у воду, загњурим и онда сечем трску", наводи Бернард Љубас из Рековца.

До сада је очистио половину од 80 ари мочваре. Ништа му каже није тешко када види да су се на отвореној води сада појавиле – барске корњаче и коке, вилини коњици, чапље, белоушке.

"Сад је велика суша и те животиње би патиле за водом, оне сад имају отворену воду, овде сад прави један мали золошки врт, сад ту може да се види свашта, толико лепих животиња које ту долазе да се напоје, и ја их наравно не дирам јер ово је заједничко станиште. Створио сам ове услове између осталог и за себе и за њих", објашњава Љубас.

Желео је да све буде у складу са природом, па је тако из суседног села преселио и вајат стар више од 150 година. Струје и воде овде нема, слаб је и сигнал мобилне телефоније, па је уживање потпуно.

Од родне Зенице, преко Сарајева, Шведске до Рековца где је рођена његова мајка, Бернард је обишао свет. Тврди ипак – нема лепшег краја од питомог Левча који зове "Српском Тосканом".

"Једноставно желим да ово место буде нетакнуто, такнуто у смислу да сам ја аранжирао све, али да остане онако идилично, чисто, са водом која је чиста, без кеса, без флаша у њој", поручује Љубас.

Мештани Бернарда зову Бобан, па су тако назвали и његову бару. Данас ту долазе најчешће љубитељи природе и родитељи са децом. Бернард је поносан јер је после 12 година рада створио ново станиште за биљке и животиње, које му својом лепотом и тишином вишеструко узвраћају.