Трага се за више од 10.000 особа, сваки трећи Србин

Верица Томановић каже да још увек нема поузданих података о њеном супругу Андрији Томановића, несталом на КиМ. 

"Он је из болнице изашао у 13 сати. Непозната кола су стајала испред болнице. На силу су га угурали и то пред три пункта британског Кфора. До данас немам поузданих информација шта се с њим догодило", каже Верица.

"Тражим своје родитеље већ пуних 20 година. Не само њих двоје, петнаесторо њих је нестало. Ни трага ни гласа. Село је запаљено, људи су одведени у непознатом правцу на трактору. Даље, чули смо да су запаљени, да су их клали", каже Биљана Бубало, ћерка несталих родитеља на КиМ.

И две деценије након што су последњи пут видели своје најближе, породице не посустају да остваре права - на истину, правду, репарацију и меморализацију.

"Као сестра која је изгубила браћу тражим да се почионици изведу пред лице правде, да нам кажу праву истину, јер није само ДНК резултат истина. Ми још увек не знамо докле су били живи, ко је наредио убиство, где су убијени, да ли су послужили њихови посмртни остаци за трговину њиховим органима", каже Олгица Божанић, сестра Тодора и Лазара Костића, несталих на КиМ.

Према подацима, на Косову и Метохији се још трага за око 1.600 особа, међу којима је више стотина Срба. Окупљене породице у Грачаници траже искренији приступ расветљавању судбине несталих.

"Ми ћемо жртве памтити док се не сазна истина о њима и о њиховим страдањима и које су и какве судбине све доживели наши покојни", каже Ратко Поповић, књижевник из Грачанице.

Од 30. августа до данас пронађена су, идентификована и враћена породицама 134 посмртна остатка.

"Ако се настави овом динамиком, требаће бар још 75 година да се нађу сви нестали. Читав један људски век. Јасно је да нико од нас нема толико времена", каже Јелена Стијачић, шеф регионалне делегације Међународног комитета Црвеног крста.

Брзином решавања питања њихове судбине нису задовољне ни породице ни надлежне институције. Из Комисије за нестала лица подсећају да није завршена идентификација више од четири хиљаде тела у мртвачницама широм бивше Југославије.

"Србија је сасвим одговорно приступила овом проблему. Поставили смо га првенствено као хуманитарно и цивилизацијско питање, за Србију важно и државно питање. Али нису информације само у Беоргаду, није Београд адреса само. Информације се налазе у Загребу, у Сарајеву, Приштини. Налазе се у Бриселу, Хагу, Бечу, Варшави, зависи од тога где су седишта међународних организација и то је оно у чему ћемо истрајати да се све архиве на свим просторима отворе", каже Вељко Одаловић, председник Комисије за нестала лица.

Породице несталих положиле су у Ташмајданском парку цвеће на Споменик жртвама страдалим у ратовима на простору бивше СФРЈ од 1991. до 2000. године.