Отишао је уметник чије је дело било релевантно у свету

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио је телеграм саучешћа поводом смрти Владимира Величковића, наводећи да је читаво друштво изгубило ствараоца прометејске снаге.

"Био је једна од најамблематичнијих фигура српске културе, инспирација генерацијама уметника у Србији и у иностранству. Вредан, делатан, талентован, плодан у свом аутентичном стваралаштву и узорит у животном ставу, Величковић је био златни пресек оног најквалитетнијег што је српска култура порађала", истиче се у саопштењу Министарства културе.

Црни гавран судбине, један од његових честих уметничких мотива однео га је у висине којима припада и са којих ће заувек бити надахнуће свима који стреме високим културним, људским и уметничким достигнућима, поручио је Вукосављевић.

"Дело релевантно у међународним оквирима" 

Историчар уметности Никола Кусовац и некадашњи кустос Народног музеја је истакао да је Величковић спадао у ред уметника без чијег се дела не можемо честито представити.

"Његовц опус је на најбољи начин сведочио о београдском погледу на свет", указао је Кусовац и додао да је уметност Владимира Величковића била у основи ангажовано сликарство које се није служило непосредном причом.

"Код њега је догађај истинит, а прича је увек направљена модерним сликарским речником на изузетно снажан начин: Величковић је био један изузетни експресиониста", казао је Кусовац.

Ликовни критичар и историчар уметности Јеша Денегри напомиње да је дело Владимира Величковића релевантно у међународним оквирима.

"Величковићев опус треба сагледавати из његовог париског атељеа где је живео и радио 40 година. То је сликар који је обележио епоху. У Паризу је и приређивао бројне изложбе, а његова дела су у бројним приватним колекцијама", каже Денегри.

"Својим стваралаштвом обележио епоху"

"Без сумње нас је напустио уменик који је својим стваралашвом обележио целу епоху", рекла је директорка Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић на вест о смрти Владимира Величковића.

Борић Брешковићева је нагласила да је Величковић препознавао значај културног наслеђа и био истински пријатељ Народног музеја.

"Његова дела су присутна у колекцији Народног музеја и на тај начин његова уметност живи", нагласила је директорка националног музеја.

Историчарка уметности Ирина Суботић рекла је да је Величковић снагом своје личности, својом посвећеношћу сликарском и цртачком чину, својом позитивном енергијом и вером да уметност има смисла и да помаже човечанству да препозна себе, створио импресивно дело.

Према њеним речима, Величковићево дело ће опстати као сведочанство о модерном свету.

"Тај модерни свет, виђен Владиним очима, пун је наказа, богаља, лешинара, обезглављених људи; има више падова но успона, више ратова и разарања, уништавања и неправди, од радости и славља... Ту је актуелност Владиног опуса која траје више од шездесет година; ту је његов непомућен хуманистички порив и жеља да помери границе света ка бољој, срећнијој, осунчаној страни", истакла је Ирина Суботић.

Онфре о стваралаштву Владимира Величковића

"Посматрајући слике Владимира Величковића, никоме не пада на ум да их омирише, осети њихов укус...неко ће осетити мирис уља, терпентина, лака, других пратећих мириса... Али, какви ће мириси изазвати наш њух, чуло укуса ако уђемо у слику, ако се нађемо у Величковићевском простору", писао је француски филозоф Мишел Онфре који је објављен на сајту Октобарског салона.

Али, приђимо слици с такозваним ниским чулима, предлаже Онфре и онда примећује:

"Величковићева граматика нам је позната: гавранови, жичане ограде усред географског ништавила, вешала, понекад скеле потребне за вешање човека: ружичаста жаришта, разбуктали пламенови и густе масе дима, непрегледни, пусти предели, песак, пространства изгорене, уништене земље, леш без главе; другде, на неком другом платну, глава без тела, пацови који беже, безглави пси, цовеков леш који пада у празнину... када изађемо из платна, његови мириси нас и даље прогоне...".

О бруталности, али истовремено о лепоти на сликама Величковића Онфре је забележио: "Покушавамо да умакнемо насиљу смрада, заразе, мемле, али њихово присуство нас не напушта: чујемо звук кљуцања птице која рије земљу у потрази за црвом, вероватно засићеним људским месом; удаљено пуцкетање ватре; шкрипу вешала; тихи крик обезглављеног; звецкање канџи пацова који беже од људи, с трагом њихове крви на брковима...".