Рекорд – 145 милиона динара за годину дана неоснованог притвора

Рекордну накнаду штете од 145 милиона динара добио је Угљеша Гргур, за годину дана неоснованог притвора. Док је најмања сума коју је неправедно притворени грађанин добио била око 2.000 динара. 

Висина одштете зависи од дужине трајања притвора, интересовање јавности или ранијег угледа. Онима који су невини провели време иза решетака само у првих пет месеци ове године из буџета Министарства правде исплаћено више од 4.200.000 динара. У наредном периоду могло би издвајање по том основу бити мање, јер надлежни тврде да је број притвореника преполовљен.

"Подсетићу да се 2010. године у Окружном затвору у Београду, који представља највећу притворску јединицу не само у нашој земљи, већ и у региону налазило 1.370 притвореника, а да је тренутно стање у овој установи 670 притвореника", рекао је Дејан Царевић, директор Управе за извршење кривичних санкција.

Упућени, међутим, упозоравају да се алтернативне мере и даље не користе довољно. Према подацима Београдског центра за људска права у првих шест месеци прошле године 3.000 пута судија је доделио притвор, а јемство тражио тек у 13 случајева.

"Имате ситуацију да прва ствар коју судије и тужиоци разматрају у тој иницијалној фази кривичног поступка и касније када одлучују коју ће меру применити се углавном одлучују на притвор, док на другој страни јемство се користи на нивоу статистичке грешке", истакао је Никола Ковачевић из Београдског центра за људска права и додао да је проблем у ретрибутивној природи, у томе што је и судовима и тужилаштвима најлакше да изрекну меру притвора.

Навика у правосуђу 

Професор са Правног факултета, Милан Шкулић истакао је да то је последица навике у правосуђу, где се практично не уочава колико је велика потреба да се више користи јемство.

"Та мера заиста не може да замени сваки притвор, али некада може притвор да замени, на начин који је чини ми се повољнији и за окривљеног и за правни систем", каже Шкулић. 

Иако су и у тужилаштву сагласни да се притвор одређује у већој мери него што је потребно, кажу да ослобађајуће пресуде чине тек десети део свих донетих пресуда.

"Чињеница да постоје ослобађајуће пресуде јесте једна нормална последица правосудног система, тако да је то цена коју држава треба да плати за једно нормално функционисање правосуђа", рекла је Светлана Ненадић из Удружења тужилаца Србије.

Добар пример могла би да буде Холаднија, у којој две деценије примене оштријих казни није дало резултате, док је чешће кажњавање алтернативним мерама довело до пада криминалитета за чак 30 одсто.