Незаслужена судбина – деца сведоци убиства родитеља

Саветник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Вулевић рекао је за РТС да ургентну заштиту деце која остану без родитеља преузима држава, односно Центар за социјални рад, јер се таква деца не могу остати без старатеља.  

"Најбитније је да се деци увек обезбеди безбедност, брига о здрављу, не само органском, него и ономе који су последица трауматског догађаја, егзистенцијални услови и у том контексту и психо-социјална подршка", истакао је Вулевић.

Све то, како каже, треба да ради Центар за социјални рад у сарадњи са здравственим и образованим институцијама и процени у каквим условима деца треба да буду смештена.

Према његовим речима, ту се јављају и значајни проблеми, настају борбе између две породице – породице жртве и породице онога ко је извршио насиље, односно убице. 

Та борба између њих је, како каже, у великој мери немилосрдна.

"Буквално се у тој борби по неки пут забораве деца, деца служе као средство за остваривање неких других циљева", каже Вулевић, наглашавајући да Центар за социјални рад мора то да спречи.

Деци која су преживела трауму неопходна је и психолошка подршка у превазилажењу проблема.   

"У оквиру насиља у породици, има деце која су директна жртва или су сведоци извршеног насиља, и у једном и у другом случају последице по раст и развој детета су психолошки значајне", каже Вулевић.

Смештај деце у оквиру породичног окружења  

Када орган старатељства процењује где ће деца бити смештена, првенствено се узима дететово познато окружење и прво се разматра могућност смештаја деце у оквиру породичног окружења, ближег или даљег. Тек онда се иде на неку другу врсту смештаја, да ли ће то бити хранитељска породица, или институција, каже Вулевић.

Наглашава да су деца у неким случајевима запањујуће резилијентна, као да потисикују или као да не желе да у таквим ситуацијама доживе још додатну трауму.

"Код њих јесте присутно жаловање, туговање са родитељима, за родитељем који је убијен, али као да имају неке чудне снаге да се одбране од тога", каже Вулевић.

Наводи да постоје случајеви где су последице страховите и да би систем социјалне заштите и здравствене заштите требало да реагује интервентно како би санирале те врсте последица.

Последњих дана и медији и аналитичари покушавају да установе где је проблем, ко није урадио све што је до њега у свим овим случајевима.

Да би неко реаговао потребно сазнање  

Оно што је предуслов да би Центар за социјални рад требало да реагује јесте сазнање да се нешто дешава у оквиру одређене породице.

"Да је Центар за социјални рад имао сазнање о одређеном ризику детета у оквиру те породице, верујем да би сигурно реаговао на адекватан начин, збрињавањем. Међутим, то је оно што често изазива недоумицу у јавности", указује Вулевић

Када Центар за социјални рад одузме децу, сви се питају зашто је одузео, а када деси несрећни случај постављају супротно питање. "То је помало чудно", рекао је Вулевић. 

Напомиње да би начини извештавања у медијима када су у питању овакви случајеви насиља у породици требало да буде другачије. 

"Ако видите шта се десило у последњих недељу дана, четири жене су убијене, начин извештавања, детаљисање о тим случајевима, морамо наћи меру око начина извештавања, да не би на неки начин то сензационалистички поставили", каже Вулевић, додајући да је једно кампања извештавати о насиљу ради спречавања насиља, једно је кад имамо сензационалистичко извештавање.