Како препознати дечју патњу

Ни после много спекулација у медијима, још није познато зашто је дечак од 12 година на Новом Београду одлучио да оконча живот скоком са терасе породичног стана. Питање које се поставља јесте – да ли је трагедија могла бити спречена.

Дечји психијатар др Оливер Видојевић каже да је сада немогуће сазнати одговор на то питање. Оно што се, после свега што је објављено, искристалисало као релевантан податак јесте да је у породици дечака један члан био тешко болестан.

Поставља се питање колико је, кроз ту патњу, пружено подршке породици, поготово детету. Нагомилана патња довела је до очајничког геста, постојала је нека кап која је прелила чашу.

"Његов гест је акт очајања и морамо поштовати усамљеност у којој се он нашао. Дете које у том тренутку није имало снаге да се ослони на околину, препустило се нечему што је било порив, нагон о смрти који је превагнуо", истиче др Видојевић.

Самоубиство је веома индивидуалан чин. Међутим, када су деца и адолсценти у питању, везан је за ситуцију у породици.

"Кад су лоше оцене, оне су поправљиве, и може се нешто урадити са тим, може се успоставити подршка. Само што се мора подржати породица да би она подржала своје дете. Да би се то учинило, околина мора знати да је детету потребна помоћ и да је породици потребна подршка, и то са свих страна", указује др Видојевић.

Како препознати симптоме, шта је позив у помоћ? Др Видојевић наглашава да кључни израз није "препознавање" него "познавање", важно је да постоји контакт са дететом и његовом најближом околином, контакт који се одржава и подржава.

Важно је и да дете зна да може да се ослони на оне који су око њега, како код куће тако и у школи.

"Е, кад дођемо до тога, онда се ту налазе знакови мање или више карактеристични, али их је много лакше видети од онога ко познаје дете. Познавање детета и његовог живота омогућава да видимо да ли је 'исклизнуло' јер знаци могу бити врло разноврсни. Неко дете које је било врло друштвено, врло елоквентно постане ћутљиво, повлачи се. Неко дете које је било мирно и повучено, одједном почне супротно да се понаша. Ту је та разлика на коју се може ослонити онај ко хоће да се приближи детету и да види шта се ту дешава", поручује др Видојевић.

Статистика показује да годишње око хиљаду људи дигне руку на себе, а скоро сваки трећи је малолетан.

Претњу самоубиством, макар звучала као шала, упозоравају стручњаци, не треба олако схватити. Трећина младих која једном дигне руку на себе, то покуша поново.