Цивилна заштита, зашто нас искуство ничему није научило

Владимир Јаковљевић је, гостујући у "Београдској хроници", рекао да је систем застарео, да су сирене технолошки застареле.

Како је рекао, пажња о питањима цивилне заштите траје до краја опасности, док је ехо опасности присутан код грађана и надлежних органа, али када то престане, онда опада интересовање да се то питање решава дугорочно.

Према његовим речима, много тога је урађено у нормативном смислу од 2009. до 2018. године, и законима који су донети у том периоду истиче се обавеза органа и институција да успостављају систем за узбуњивање грађана.

Међутим, додаје да систем није успостављен у пракси онако како је то случај у другим земљама међу којима су и државе региона.

Јаковљевић додаје да је Србија 2015. године приступила механизму цивилне заштите ЕУ и да се он надао да ће држава у том механизму повући нека средства. Додаје да је потребно успоставити службу "112" коју би чинио национални центар, оперативни центар и јединице за узбуњивање.

Ипак, каже да је одговор надлежних органа увек да нема довољно средстава, а према неким прорачунима, успостављање службе "112" кошта око 30 милиона евра.

Додаје да је цела прича у надлежности Сектора за ванредне ситуације МУП-а.

Стање цивилне заштите – негде на средини

Јаковљевић истиче да је учествовао у изради Нацрта закона о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, и да је у последњој верзији стајало да се формира Дирекција за ванредне ситуације, али да је у коначној верзији остао Сектор за ванредне ситуације као организациона јединица МУП-а.

На питање како би оценио цивилну заштиту у Србији на скали од један до десет, Јаковљевић је рекао да смо негде на средини.

Додаје да у систему заштите и медији имају велику улогу, као и сами грађани као преносиоци информација.

Према његовим речима, цивилна заштита је стагнирала почев од деведесетих година и сматрана је рецидивом прошлости. Трачак наде се појавио доношењем закона 2009. године и 2012. године.

Професор Јаковљевић је посебно истакао улогу невладиног сектора, за који је рекао да је драгоцен. Сматра да организације цивилног друштва не би требало да буду само пуки извршиоци него учесници у креирању политика и доношењу одлука.

Наводи да не би требало закључити да Србија нема систем и да је угашен, већ да је систем у развоју и да се успоставља у складу са међународним оквирима.