Борба за осамостаљивање особа са Дауновим синдромом

Иницијатива за сарадњу потекла је од родитеља, који се боре да своју децу оспособе за самосталан живот. То није лако ако нема подршке, а, кажу, често наилазе на неразумевање.

"Особе са Даунovim синдромом, када напуне 19 година, више не припадају институцијама, они се враћају кућама где стагнирају, где је њихов напредак онемогућен", каже мајка Марија Павловић.

Мирјана Бошковић Костић из Удружења за помоћ особама са Дауновим синдромом истиче да сви који имају децу са Дауновим синдромом размишљају шта ће бити после њих.

"Желимо да их оспособимо за неки самостални, колико је то могуће, живот и да они што мање буду терет држави", каже Мирјана Бошковић Костић.

Посао за старије од 18 година 

Управо то раде у центру у Бањалуци. Први пут особе са Дауновим синдромом старије од 18 година могу да раде у ресторанима, да буду друштвено корисне и спремније за самостални живот.

Пројекат започет пре три године успео је јер су, кажу, имали подршку и града и председника Републике Српске.

"Треба знати формулисати захтев, тражити оно што треба и добићете. Ја сам уједно и родитељ младића од 25 година који има Даунов синдром. Из друге бранше сам отишао у медицину из тог разлога. Годинама сам тражио пут, нисам га нашао и почео сам да стварам тај пут. Успели смо", каже психотерапеут и управник Даун центра у Бањалуци Зоран Јелић.

Данунов синдром није болест. То је генетски поремећај који не зависи од родитеља, економске ситуације, нити начина живота. Та деца могу, уз подршку, да живе самостално. И за то се боре њихови родитељи.

"Ми ћемо им бити подршка, учествоваћемо активно у реализацији њихових активности и технички и финансијски", каже директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић.

Рехабилитација особа с инвалидитетом је важна, а још важније је да се оспособе да самостално живе. То ће бити најважнији задатак и родитеља и удружења обе државе.