Традиција хранитељства у книћанском крају

Бранка је из родне Лознице дошла у Кнић и удала се за Бојана Загорчића са којим има петоро деце. Пре него што су добили своју децу желели су да пруже дом и љубав онима којима недостаје родитељска брига.

Пре девет година постали су старатељи, сада 13-годишњој Маји која је тада имала четири године и петомесечној Христини која је сада деветогодишњакиња.

Љубав према њима није се променила ни када је Бранка родила Ивана, а потом и Николину и Ивану.

"Деца су добра, имају своје собе, могу да се одморе и пусте мене да имам времена за остале послове, сналазимо се, није тешко", прича Бранка.

Десетогодишњи Иван воли своје четири сестре, али му и поред њих недостаје друштво за игру.

"Свака од њих има своја интересовања. Ја немам са ким, на пример, да играм фудбал и те неке спортове, оне све воле да се шминкају", пожалио се Иван.

Деветогодишња Христина каже да, наравно, воли своју пордицу, али баш Ивана воли највише.

У селу Борач, Снежана и њен супруг Драган Татић прихватили су да брину о три девојчице Ружици, Надици и Санели. Ружицу су, у међувремену, усвојили.

"Јако је тешко детету надокнадити све, поготово онима који знају за своје биолошке родитеље", напомиње Снежана.

У книћанској општини 13 породица имају лиценцу хранитеља и код којих је смештено осамнаесторо деце из других општина.

"Нисмо имали проблема са хранитељским породицама никада, оно што је карактеристично јесте да ниједан наш хранитељ није ни из једног разлога одустао да се даље бави хранитељством", истиче директорка Центра за социјални рад у Книћу Александра Спасојевић.

У Србији стално расте број породица које се баве хранитељством чиме је нагло смањен број деце без родитељског старања у домовима. То потврђује да хуманост још није заборављена.