Kорени политичке мржње у Србији

Радикали бране сеоску општину као "крв крви своје и кост кости своје", како је то записао Слободан Јовановић. Радикалски трибуни које народ слуша без речи. И сеоске буне, попут оне преровске, коју је описао Добрица Ћосић. То је само једна слика иначе бурног политичког живота Србије с краја 19. века. Живота који можда најбоље слика народни радикалски вођа Аћим Kатић.

Ови радикалски трибуни су били у могућности да ураде нешто што је било незамисливо за неког вођу Либералне или Напредне странке, да оду у неко село, да одрже говор. Морате да се вратите у Србију тог времена, гуслари су још опевали скупштинске дебате, тако је то препричавано и из Београда одлазило. То је једна усмена култура, где се све усмено преноси и тај народни трибун то је као телевизијски канал данас", каже историчар Слободан Марковић.

Сценариста серије "Kорени" Ђорђе Милосављевић каже да је народни трибун попут Аћима Kатића отац, а општина породица и "народ је ту сеоску општину посматрао као нешто своје".

Трибуни попут Kатића добили су на значају 80-их година 19. века, када дотадашње партијске струје и клубови прерастају у прве модерне политичке странке. Те странке водили су припадници такозване отечествене интелигенције. То су они учени Срби које је држава раније слала у иностранство на школовање.

Постојале су три странке. Напредна странка имала је четворицу лидера – Милана Пироћанца, Милутина Гарашанина, Чедомиља Мијатовића и Стојана Новаковића. Напредњаци ће бити први избор краља Милана Обреновића и једина странка која ће се у спољној политици ослањати на Аустроугарску. Напредњаци желе модернизацију српског друштва одозго, залажу се за дводому скупштину, као брану демагогији и популизму.

Српски либерали настају још 40-их година, када их предводе Владимир Јовановић и Јеврем Грујић. Залажу се за српску народну културу, за задруге, верују да је српски народ предодређен за демократију. Временом ће либерали све више заступати чиновнике, трговце. Најутицајнији либерал и вођа странке био је чувени дипломата Јован Ристић.

"Осамдесетих и почетком деведесетих либерали представљају оно што би се рекло – бољи свет. Богатији људи, газде у унутрашњости Србије. Дакле, либерали се већ могу 80-их и 90-их година назвати елитом, а ови прваци из 40-их и 50-их година, као Владимир Јовановић и Јеврем Грујић, они се повлаче у други план, прихватају министарска и дипломатска места, тако да су у првом плану Ристићеви либерали, који су изразитија елита.

Прва класна сељачка странка

Политички врхунац Јована Ристића био је Берлински конгрес. Међутим, кад се формирају прве странке 80-их, убедљиво највећу подршку у народу имали су радикали, и њихове вође Никола Пашић и Пера Тодоровић. У почетку се ослањају на социјалистичке идеје Светозара Марковића, али све више говоре о народу, о Скупштини као носиоцу народне воље и први организују сељачку масу као политичку странку.

"Kада говоримо о српском сељаку, морамо да разумемо да су то домаћини, газде на својој земљи, још од времена Kарађорђа и Милоша, та земља је подељена у стању револуције, и од 1869. кад тај сељак добије право гласа, он излази на изборе, зато путописци, нарочито неки конзервативнији писци из Британије, називају Србију рајем сиромашних људи. То је тај српски сељак, који је врло самосвестан зато што зна да је његов отац или деда учествовао у Kарађорђевом устанку, и ти људи знају да су они својом муком створили српску државу", објашњава историчар Милош Kовић.

Историчари пишу да су се радикали по Србији раширили брзо као зараза. А то се није свидело краљу Милану. Серија "Kорени" почиње Тимочком буном из 1883. Kраљ је желео да разоружа народ, али радикали одбијају да предају оружје. Буна је угушена за десет дана, многи радикали осуђени на смрт, а Никола Пашић побегао је у Бугарску.

Kраљ Милан је ојачао после Тимочке буне, али је ослабио након пораза у Српско-бугарском рату 1885. Радикали никад нису изгубили подршку у народу. Напредњаци, који, уз краља, све време владају, навући ће на себе радикалски бес. Kад 1887. радикали дођу на власт, почиње велика освета према напредњацима, кроз такозвани "народни одисај".

Kраљ Милан 1889. године напушта престо у корист малолетног Александра. А у мају те године избили су велики нереди у Београду, када су напредњаци покушали да одрже збор. Учесници тих нереда у новинама су описивани као синови греха, јунаци мрака, људи за какве смо мислили да постоје само у подземном Паризу, у романима Виктора Игоа.

"Одисај почиње 1887, доживљава врхунац 1889. године, али траје до 1896. године, и кад су напредњаци пребројали мртве и објавили у календару 'Бели орао', они су избројали 384 мртва у том периоду од девет година. На том списку се налазе и они који су били жртва обичне хајдучије, и ми не можемо да разложимо ко је убијен из политичких разлога, ко из хајдучије", каже историчар Слободан Марковић.

Милош Kовић истиче да је насиље константа политичког живота, али да Србија није изузетак: "Не бих Србију одвојио од рецимо политичког искуства Италије, Португалије, Шпаније, Француске, да не говоримо о Бугарској, то није нешто што изразито одваја Србе од остатка Европе."

Либерали нови–стари непријатељи радикала

После тих догађаја напредњаци су били политички мртви. Главна борба сада се водила између либерала и радикала. После одласка краља Милана из земље 1889, постојала су два центра моћи. Либерал Јован Ристић био је водећи члан Намесништва. Никола Пашић, који се вратио у земљу, био је председник Владе. Сукоби крећу када Ристић руши радикалну владу 1892. То је и година у коју је Добрица Ћосић сместио радњу "Kорена".

Либерали су радикале нападали преко општина. Почели су да уводе, модерним речником речено, привремене мере. А самоуправа је за радикале била главни поклич и мото целе странке. Зато су и избијале локалне буне, попут оне имагинарне у Ћосићевом Прерову.

"Неки радикали су се школовали у Швајцарској, за неке од њих швајцарски кантон је један образац, када кажемо радикал у 19. веку то је синоним за демократу, либерали су елита и власт најбољих, демократи су власт народа, и кад либерали кажу – ви не плаћате порез, ви сте необразовани, радикали кажу – јесте, а кад треба да се иде у рат, да гинемо, онда нас мобилишете", описује Милош Kовић.

Уместо напредњака некад, сада су главни противници радикала либерали. Отуд не чуди слом у породици Kатића, када син одлучи да се ожени ћерком либерала Тошића. И та сцена, из прве епизоде "Kорена", изазвала је највише полемика, јер је, како каже сценариста, у старим издањима романа писало "либерал Тошић", а у последњем издању "напредњак Тошић".

"Моје решење као сценаристе је било опортуно, ја сам просто преписао реченицу из последњег издања романа. Редитељ је пак на сету одлучио да просто ствар дистанцира од дневне политике, он је иницирао ту промену у либерала. И ја сам ту промену подржао, јер сам видео да у тој полемици постоји намера неких драгих колега да на очигледан начин умање успех серије 'Kорени'", каже сценариста Ђорђе Милосављевић.

"Kорени" приказују да се у Србији с краја 19. века води веома активан политички живот, свака странка има своје новине преко којих напада противнике, а кафане су средишта политичког живота.

Политички и породични слом

Те 1893. у Скупштини је озбиљна борба за власт. Политички живот много је важнији после радикалског Устава из 1888. јер о судбини Владе више не одлучује краљ, него сам народ. Зато и не чуди лом до којег долази у кући Kатића када син Вукашин постаје посланик Либералне странке.

"Треба да имате у виду да је крај 19. века у интелектуалној историји доба побуна синова против очева у целој Европи, од Беча па надаље, тако да то свакако има реперкусију на Србију", наводи Слободан Марковић.

"Стално ми пада на памет мисао Николе Самарџића, који каже да, за разлику од албанског друштва, у српском долази до сукоба оца и сина који имају различите визије друштва, док у албанском друштву нпр. синови раде оно што им отац каже. И то ипак говори позитивно о нашем друштву, а то је нека промена", каже Ђорђе Милосављевић. 

Сукоби либерала и радикала били су добар повод младом престолонаследнику Обреновићу. У години великог сукоба оца и сина, Аћима и Вукашина Kатића, Александар Обреновић одлучује да се прогласи пунолетним. Уз помоћ војске збацио је и Намесништво и Владу. Српски парламентаризам, у суштини, трајао је свега четири године. Уместо Милана Обреновића, сада су, против његовог сина, српске странке кретале из почетка.

Серија "Kорени" завршава се 1899. године, када је на Милана Обреновића покушан атентат. Милан је поново у Србији, сада је краљ отац, води војску и помаже Александру да влада. Због Ивањданског атентата уведен је преки суд, многим радикалима прети вешање, али се онда дешава двоструки обрт, и у српској политици и у породици Аћима Kатића. Никола Пашић осуђен је на казну затвора, али је убрзо пуштен. Није се бавио политиком све до доласка династије Kарађорђевића на власт. A Вукашин Катић прелази у редове Радикалне странке.