Велики рат из објектива Ристе Марјановића

Кажу да је био човек који је проживео 10 живота. Шапчанин који је у Београду изучио занат код Милана Јовановића, дворског фотографа, брата Паје Јовановића. Из Београда преко Беча и Берлина, почетком века је стигао до Париза, где је остварио изузетну каријеру радећи у Њујорк Хералду.

"То је данашњи Интернешенал хералд трибјун који је у време кад он ради тамо био дневни лист са највећим тиражом у свету. То је као да данас имате фотографа који ради за Њујорк тајмс", каже Бранимир Гајић, коаутор монографије "Београд очима Ристе Марјановића 1936-1946.

Риста Марјановић фотографише Балканске, а потом и светски рат у Србији из сопствене жеље, али и на позив врховне команде. Зове га пуковник Апис, који схвата да је међу бројним фотографима, Риста Марјановић посебно важан због своје париске каријере и контаката.

Његова најчувенија фотографија везана за мобилизацију 1915. зове се "Радо Србин иде у војнике". Фотографише и битке, злочине у Мачви, албанску голготу.

"Замислите сада када он описује да се током албанске голготе нису могле носити ни најосновније ствари, он је носио силу своје скаламерије, фотоапарате, стативе и то треба изнети пронети, да њега није било у том делу приче ко зна како би све то изгледало", каже Драган Елчић, редитељ документарног филма "Радо Србин иде у војнике", каже Зорана Војновић, унука Ристе Марјановића.

"Зна се да је за Солун, када је требало да иде на Крф, продао апарат отишао на Крф и са тим новцем отишао на савезничку изложбу", рекла је Зорана Војновић, унука Ристе Марјановића. 

Из Париза фотографије носи у Лондон и Њујорк. После изложби почиње озбиљнија помоћ савезника Србији.

"А кад сам следећи дан прочитао наслов у новинама за моју изложбу – фотографије које ће васкрснути Србију –  то ми је највећа награда за сав мој живот и рад", рекао је Риста Марјановић у документарном филму "Радо Србин иде у војнике".

Риста Марјановић је одликован за своје заслуге у Великом рату. Забележио је и призоре између два рата, а од 1941. снимао је кришом, јер није хтео да ради за окупационе власти. После рата, обучавао је младе фоторепортере у Танјугу. Његова збирка броји 8542 снимка и проглашена је за национално благо.