Усвајање Закона нова нада за оне који чекају орган

Он очекује да ће закон донети велики помак у трансплантацији јер ће се више радити на едукацији грађана, подизању свести и промовисању донирања органа.

Полемику у јавности изазвало је то што Закон о трансплантацији предвиђа увођење претпостављене сагласности, по којој су сви грађани Србије потенцијални донори, уколико то изричито не одбију и уколико се породица другачије не изјасни.

Од почетка године у Србији су обављене 44 трансплантације, док се у суседној Хрватској годишње уради око 450 трансплантација бубрега, јетре, срца.

Уколико се настави истим темпом многи пацијенти у Србији неће дочекати орган, јер на трансплантацију јетре чека 40 пацијената, на срце 39 пацијената, а на бубрег 750 пацијената.

Психолог Зарко Требјешанин као разлоге за мали број донора органа у Србији наводи пре свега психолошки отпор који проистиче из миљеа традиције, културе, али и религије.

"Људи су везани за своје тело, ту су укључена многа осећања и просто не могу да замисле да ће сад неки део њиховог тела да оде неком другом", оценио је он.

Отпор постоји, верује, и због укорењене религиозности људи, посебно обичаја сахрањивања људи и честог ритуала при коме је сандук отворен како би се тело видело и где је "просто незамисливо" да се делови тог тела "узимају".

Поред тих, Требјешанин напомиње и разлоге социјалне природе, указујући на честе случајеве трговине органа који, каже, стварају код људи страх и сумњу да је њихов живот угрожен.

Он додаје да би посебно интересантно било спровести истраживање у нашој земљи где би људи били упитани да ли би завештали своје органе.

"Уколико бисте питали људе да ли би они или њихови ближњи били примаоци органа верујем да би 90 одсто људи било за то, али уколико бисте их питали да ли су спремни да дају своје органе ту би ситуација била знатно другачија, а број јако мали", сматра Требјешанин.

Управо из тог разлога, додаје, поставља се питање како човек очекује да добије орган и од кога да га добије, уколико и сам није спреман да буде донор.

На констатацију да је у земљама као што је суседна Хрватска број донора знатно већи, Требјешанин је рекао да се разлози за то морају посматрати са становишта културе, просвећености и утицаја европских закона.

"Уколико је та земља већ у Европи, припремљена је за то и самим тим постоји мањи отпор", рекао је он.

"Претпостављено донорство" је допринело добрим резултатима  

Претпостављена сагласност није новина која ће бити уведена само у Србији. Такав закон одавно је усвојен у Хрватској.

Професорка Николина Башић Јукић из Клиничко- болничког центра у Загребу недавно је рекла да "претпостављено донорство" јесте једна од карика у ланцу која је допринела добрим резултатима што се тиче трансплантације у Хрватској, али да је можда пресудна било добра медијска кампања и добра прихваћеност програма на националном нивоу.

Друга кључна одредница, како је рекла је добра организација програма, да мора постојати особа која је задужена за трансплатацију на националном нивоу и да јој то мора бити једини посао.

Трансплантација органа у Србији обавља се у пет трансплантационих центара - у Клиничком центру Србије, Клиничком центру Војводине, Војномедицинској академији , КЦ Ниш и Универзитетскиј дечјој клиници у Тиршовој.

Осим пет трансплантационих центара у Србији има и 14 "донор болница" у којима се утврђује мождана смрт, узимају органи од донора.

Пре двадесетак година у Србији је покренут програм завештања органа, а донорске картице потписало је око 150.000 људи међу којима су бројне јавне личности из света уметности, спорта, политике...