Амерички узбуњивач за РТС о десетогодишњој борби за повратак на посао

Роберт Меклејн је 2003. године открио да је министарство државне безбедности САД одлучило да смањи трошкове тако што ће отказати путовања ваздухопловним маршалима на летовима по Америци и то у тренутку када су постојали конкретни докази да Ал Каида прети Америци и Аустралији новим нападима, чије би жртве биле далеко веће од оних 11. септембра. Потом је отпуштен и водио је деценију дугу битку за повратак на посао.

"Због тога што смо обучени да реагујемо на безбедносну претњу и због плана Ал Каиде да нападне америчке грађане и Аустралију, био сам убеђен да је у питању грешка. Мислио сам да је реч о неком тесту – када смо добили поруку да откажемо хотелске собе. Тако нешто није имало никаквог смисла", почиње причу Меклејн .

А шта сте онда урадили? Коме сте се обратили?

Најпре сам се обратио својим претпостављенима и сви су ми мање-више рекли исто – да не инсистирам на причи и да заборавим на то. Онда сам се обратио новинару који је имао директан контакт са сенаторима Чаком Шумером, Хилари Клинтон и конгресменом Харолдом Роџерсом. Обично не можете да позовете телефоном конгресмена и да кажете да постоји опасност од напада. Тај новинар са директним контактима ми је рекао да ће моја прича изазвати бес у Конгресу. И тако је и било. И тадашњи председник Буш је морао да одговара на питања у вези са мојим случајем на прес конференцији у Белој кући.

И тако је почела ваша дуга битка. Да ли сте тада размишљали о последицама када сте одлучили да обелоданите причу?

Не, нисам. Нисам ни био свестан да ћу да због тога останем без посла. Чак је и мој надређени, који је потписао раскид уговора са мном, веровао да ћу пре краја године да се поново вратим на посао и да ћу да победим. Против себе сам имао здружену и организовану акцију бројних владиних институција које су демонизирале то што сам урадио, вређали су ме јавно и ретроактивно су информацију коју сам обелоданио означили као осетљиву. То је био последњи ексер закуцан у мој сандук.

Шта је током тих десет година било најтеже?

То што сам стално морао да објашњавам своју причу, да молим. Многи су ми говорили да сам луд што се супротстављам федералним властима Америке, упозоравали ме да мислим на своју породицу, на своју децу. Морао сам да радим разне послове, био сам домар, продавац од врата до врата, радио сам било шта како бих зарадио за живот. Али, највећи део времена сам био незапослен и живео од социјалне помоћи.

У суштини, нико није хтео да запосли особу која је јавно открила оно што је Одељење за државну безбедност желело да сакрије од америчке јавности?

Да. Био сам глуп да помислим да ће велике компаније желети да радим за њих – ниједна није била заинтересована.

Како се све завршило?

На крају сам добио државу на Врховном суду, после година спорења по судовима са њима. Мој случај је био саслушан пред Врховним судом, где се обично на 1.000 предмета јавно саслуша тек око 70. У јануару 2015. су пресудили да нисам прекршио никакав закон. Цела стратегија државе је била да ме оптужи да сам прекршио неки закон и да због тога немам права на правну заштиту као узбуњивач.

Они су вас једном ретроактивном одлуком оптужили да сте прекршили закон?

Да. Ретроактивно су ме оптужили да сам открио некласификоване осетљиве информације.

Зашто се та пресуда Врховног суда назива историјском?

Зато што је то био први случај неког узбуњивача који је доспео до Врховног суда. Био сам један од заиста малобројних федералних службеника који су успели да добију на суђењу у последњих педесетак година.

У Београду учествујете на конференцији коју организује "Пиштаљка". Каква би била ваша порука српским узбуњивачима? Онима који имају храбрости да се конфронтирају и да открију неправилности?

Доста сам о томе размишљао. Хтео сам најпре да разговарам са политичарима. Политичари морају да обезбеде постојање чврстих правила и закона и онда треба да их примењују. И јасно сам рекао вашем председнику да је то ствар на којој се лако добија на популарности. Један од конгресмена који су ме подржали добијао је годинама изборе са двоцифреном предношћу. То је посао политичара. Да доносе законе о нашој заштити и да их стриктно примењују.

А када је реч о појединцима који желе правду?

Они сада у Америци долазе код мене и сматрају ме својим лидером. И свима кажем исто, осим онима који су се заклели да ће својим животима бранити поредак, морате добро да размислите. Да будете свесни да ће бити озбиљних последица које ће утицати на вас, на породице и да све може, али и не мора да се заврши добро. Зато добро размислите. Причајте са својим породицма, нађите неког доброг правног заступника. Нажалост, када многи од мене чују овај савет, одустану. Обично им понудим да ја на себе преузмем тај терет, да ја изгурам њихову причу, као узбуњивач.

Како изгледа када се узбуњивач после десет година врати на свој посао?

Највећи број колега ме је подржао. Нису желели да буду виђени близу мене, али су сви знали да сам урадио добру ствар. Нажалост, моји претпостављени су све радили да ме маргинализују, покушали су чак да ме прогласе лудим, пошто су ме вратили на посао. То се није прекинуло, али настављам своју борбу. Верујем да су ми Врховни суд и Конгрес дали мандат да наставим. Захвалан сам људима из Стејт департмента и Министарства правде и администрацији Доналда Трампа, као и невладиним организацијама које су ме подржале. То је веома важно и то свима кажем, важно је створити мрежу која вас подржава. Срећом, мени је успело, али то не значи да ће успети и другима.