Сећање на три генерације хаџија угледне пријепољске породице

За Петром, који је живео крајем 18. века, Христов гроб су походили и његов син Јован, па унук Анто. Били су то трговци, угоститељи и земљопоседници. Пријепољски Хаџипетровићи, ретка српска породица која је имала хаџије у три генерације, а свој углед дуговала не само богатству, већ честитости и доброчинствима.

"Богати и веома дарежљиви људи и агилни људи, који су помагали ту, пре свега, у оснивању црквено-школске општине и помагању српском живљу, деци да се школују", каже Миљка Хаџипетровић

Јово Хаџипетровић је учествовао у изградњи прве цркве, а његов син Ристо чак је три пута ишао у Цариград, како би од турских власти добио све дозволе.

Ни изградња школа, ни обнова конака Манастира Милешеве, наравно, није могла да прође без Хаџипетровића. Помагали су сиромашне, а пред Турцима храбро бранили српске интересе. Од имовине стваране 150 година, у Пријепољу је остала још само кућа у центру, у Шећер сокаку, грађена 1885. која има статус култлурног добра.

"То је варошка кућа и она подсећа на приморје. Она је нешто што је јединствено, не само у Пријепољу, већ и на ширем простору југозападне Србије. Оваквих кућа нема нигде, осим ове куће у Пријепољу", напомиње Славољуб Пушица, директор Музеја у Пријепољу

Нема више ни Шећер сокака, ни лепих девојака по којима је он добио име, а ускоро, по свему судећи, неће бити ни ове куће чувених пријепољских хаџија. Чињеница да су управо они својим угледом, иметком, и делом, допринели да Пријепоље из касабе, прерасте у варошицу, полако, а неправедно, пада у заборав.

Музеј планира израду техничке документације, на основу које би се могла извршити бар реконстукција куће Хаџипетровића. Можда се тако сачува и сећање на велике пријепољске добротворе и њихову грађевину необичне архитектуре и лепоте.