Занат који откуцава

Све је почело пре 179 година када је када је Немац Франц Бехерер отворио прву сајџијску радионицу у овој варошици. Његов син Карло, наставио је посао, отворио фабрику зидних сатова која је радила до 1945. А пре рата у Оџаке је стигао млади Јосип Вогринц, часовничарски помоћник.

"И онда је некако упознао ћерку тог Бехерер Карла и венчали су се и добили децу, имали су деветоро деце", каже часовничар из Оџака Мартин Вогринц.

Тако су спојене две часовничарске породице. Наш домаћин, Мартин, радио је пола века до пензије.

"Мене је наука више занимала него поправка сатова. Али то је било тако. Отац је рекао ту ти је сто, ту ти је алат, ту ћеш сести ту ћеш радити", каже Вогринц.

Током деценија у породици је стасало тридесетак врсних мајстора.

"Овде је било дедино место, очево, моје, две сестре. Ја сам дошао ту за време школе чисто да помажем, е онда како су почели да одлазе редом онда сам ја добио своје место", каже часовничар Рихард Вогринц.

Шест генерација часовничара у породици Вогринц поправило је на хаљаде ручних и зидних сатова. Поправљали су и деценијама бесплатно сат на Цркви "Светог Михајла" у ОXацима.

Није исто, кажу, бити часовничар некада и сада.

Пре 40 година то је био уносан посао, не да се човек може обогатити да купује јахте али се могло лепо живети са тим приходима.

А на питање да ли данас може да се живи од тога,  Едвард Вогринц каже – доста тешко само од сатова, али да су увели гравирање, израду кључева, поправку наочара и са накитом раде поправке.

Каже да је часовничарски занат један од ретких или једини који ће имати кратак век, 200, 300 година и са овом генерацијом, можда следећом још и неће бити потребе за поправком сатова.

Ако нису професионални часовничари, Вогринци сатове поправљају из хобија јер су им откуцаји казаљке у крви.