Хероји који су 2016. годину учинили племенитом

Не сабирају колико су људи спасили, али интервенције попут оне на Гундулићевом венцу јасна су рачуница колико су урадили. Ватрогасац Иван Перишић из запаљене куће изнео је тада деветомесечну бебу, док је његов колега Слободан Котур умирио а затим од ватре спасао шестогодишњег дечака.

"Они су дошли већ следећу смену овамо, дечица, господин и госпођа, разменили смо бројеве телефона и наставили да се чујемо", каже Иван Перишић.

Захвалност и не очекују. Кажу да је свакодневно ризиковање живота, пробијање кроз густи дим, запаљене објекте, део њиховог посла, нешто за шта су обучени. Када су деца у питању, чине и додатни напор да избегну последице.

"Пошто имам четворо деце, ја можда мало боље приступам деци, лакше им објасним како ћу им ставити опрему и лакше их носим јер ја већ 12 година носим децу. Свако као мушкарац и човек у тој деци види и своју децу, а ми као ватрогасци трудимо се да она прођу што боље", каже Слободан Котур.

Ни добровољни даваоци не очекују и не добијају ништа заузврат. Верица Ћирић крв је добровољно дала више од 40 пута. Једна је од оних који покрећу акције. Њој се јављају из целе Србије када је потребно организовати даваоце за хитне интервенције. Иако углавном не среће оне којима је помогла, издваја случај дечка из Лакташа.

"Замолила сам да уђем и видим тог дечка, али његове сузе кад сам се ја представила и рекла ко сам, то је, верујте, било јако дирљиво, и то је најемотивнији тренутак", говори Верица Ћирић из Удружења добровољних давалаца крви "Галеника".

Милош Симеуновић помаже болеснима и непокретнима у ужичком крају и то чини добровољно и бесплатно. Школовао се за медицинског техничара, у струци не ради, али већ месецима нуди своје услуге на друштвеним мрежама онима који немају право на помоћ државе.

"Много је више позитивних коментара, негде виде мој интерес, а то није тачно, одбио сам да ми људи купе ауто, тако да посреди није мој лични интерес и надам се да сам успео да пробудим свест", каже Милош Симеуновић.

Да бисмо били попут ових људи, није увек неопходна храброст, нити превише времена или новца. Барем у време празника, за почетак, можемо да поделимо вишкове хране онима који су гладни и немају никога да о њима брине, да позовемо старије рођаке и комшије, честитамо празнике.