Мала Браина, село које чува само једна породица

Налик потковици, Мала Браина на 1.000 метара надморске висине окружена je Мркоњским, Караулским, Матовића висом. Тешко се стиже лети а камоли зими.

Крај пута је школа која је одавно зарасла у коров. На тридесетак кућа катанци, тек по нека се лети отвори. На огњишту остали само Митровићи. Овчар Бони најављује госте, зими често и вукове.

У кованици старој век, у две собе скромно живе два брата са родитељима. Имање се простире на 43 хектара, тор и штала пуни. Сав терет пао  је на плећа Митра и Милића. Мукотрпан рад а зарада толика кажу тек да се преживи.

"Пасуљ, кромпир, лук тако рећи то је сведено на минимум. Не може се,  јер чување стоке одузима доста времена", каже Митра Митровић.

"Кад није зима некако, али видели сте пут какав је. Лоши путеви, родитељи болесни. Не може санитет да дође", каже Милић Митровић.

Ноге је издају, у поље више не може али свакодневно музе краве и прави сир. Стални купци из Пожаревца не питају за цену.

"Ови што имају ресторан они траже овај сир. Не питај. Не вадимо кајмак само сир јер нема ко", каже Милијана Митровић.

И јабуке су посебног укуса и мириса. Поред ракија од дивљих крушака. Овако је некада било у свакој кући.

"Најпре нам није било свеједно кад су оно нагло отишли али смо сад навикли. Понекад наиђе војска и свирне", каже Радован Митровић.

Било је прилика да оду одавде али су ови горштаци посебног кова. И под теретом тешког живота не посустају. Помоћ не траже али, свакако, заслужују бар пут до куће.