Насиље као одговор на "погрешан" дрес

"Овај који је возио је изашао из кола и ударио ме, а овај други је био мртав ладан, а тај који ме је ударио је после ушао у кола и побегао, и ја сам се плашио" - тако је наш паратеквондиста са сметњама у развоју у уторак описао како је нападнут јер је носио ранац и мајицу са звездиним обележјима.

Случај је изазвао згражавање јавности, већина медија је пренела вест, а коментари су сагласни да се дотакло дно.

Ипак, и вести да се деца нападају због навијачких обележја више нису реткост.

Прошлог месеца, на утакмици нижег ранга, пред Томицом Станијановићем хулигани су напали његовог сина. Сину је поцепан дрес, а Томици су разбили главу јер је заштитио свог деветогодишњака. Не разуме да данас ни деца нису безбедна.

"То је ван памети... Еј, дете, и да носи обележја највећег непријатеља, не сме да се дира", каже Станијановић.

Већ дуго толеришемо свакакво насиље. Тако, оно што је било ван сваке памети, постепено је постало прихватљиво, тврди социјални психолог Драган Попадић.

"Тај малигнитет који се развија из дозвољеног насиља се просто шири у остале сфере друштва веома лако, спонтано и брзо. Питање је времена ако се и сада насиље не заустави када ће се проширити на многе друге, чак не само на фудбалске навијаче, него на било који знак разлике који постоји у друштву", објашњава Попадић.

Новинар Милан Поповић, који је пре 10 година радио серијал "досије навијачи", каже да овакве испаде не инспирише припадност навијачкој групи већ осећај да је у друштву све дозвољено.

"Када се буде поштовао закон, да се за таква дела иде у затвор у року од - кратко, што кажу, када се буде поштовао кривични закон, када свако буде одговарао за своја дела, онда ћемо се извући са дна. Ако не буде, то је знак да можете напасти било кога", рекао је Поповић.

Тај било ко је био Душан који је покренуо лавину реакција. За нападаче који су га претукли само дан пред одлазак на Европско првенство у Пољску, одговор је дао освајањем бронзане медаље. Јер он тако најбоље зна да одговара.