Српски криминалци – бекства, хапшења и екстрадиције

У Министарству правде Танјугу нису могли да наведу колики је тачно број оних чије изручење тражи Србија, јер се, како су објаснили, не воде у свим случајевима исте процедуре за изручење, ни евиденције.

Наиме, у случају да се тражено лице одмах сагласи са изручењем, Србија не подноси захтев за изручење држави у којој је лице ухапшено, већ се оно одвија по поједностављеној процедури, кажу у Министарству правде.

У случају поједностављеног изручења, које је регулисано 2. додатним протоколом уз Европску конвенцију о екстрадицији, страна држава обавештава Србију да није потребно подносити молбу за изручење, већ се након донете одлуке о изручењу заказује предаја окривљених која је у надлежности Министарства унутрашњих послова - Интерпол Београд.

У 2014. години Министарство правде Србије поднело је око 120 молби за изручење, у 2015. око 145, а до августа ове године око 110 молби.

Највише молби за изручење поднето је Немачкој, Аустрији, Француској, Црној Гори, Хрватској и Швајцарској.

С обзиром на то да држава може да тражи изручење не само свог држављанина, већ и странца из било које државе уколико га сматра кривично одговорним за неко дело извршено на њеној територији, Министарство правде не води евиденцију о броју поднетих молби за изручење у односу на држављанство лица.

Иначе, трајање поступка екстрадиције није ограничено роковима, али притвор јесте - и регулисан је унутрашњим законодавством сваке државе, а у Србији може да траје годину дана од хапшења лица које се тражи.

Међутим, према одредбама међународних конвенција и домаћег законодавства лица се не изручују аутоматски - већ се цени низ претпоставки сваког конкретног случаја, уз поштовање реципроцитета и услова који морају да буду испуњени.

Уколико се догоди да више држава поднесе једној држави захтеве за изручење истог лица - такозвани "стицај" захтева за екстрадицију (као што је недавно било у случају са Насером Орлићем, којег су од Швајцарске тражиле и Србија и БиХ, или раније Сретена Јоцића од Бугарске којег су тражиле и Холандија и СЦГ), одлука о изручењу се махом доноси узимањем у обзир тежине кривичног дела, територије на којој је кривично дело учињено, редоследа подношења захтева, држављанства траженог лица због могућности изручења трећој држави.

Случајеви "на чекању"

Поред тога, треба приметити и да добар део овдашњих криминалаца, који су бекством из земље покушали да избегну вођење кривичног поступка (притвор, суђење) или пак затворску казну, у новим државама наставља да се бави пословима с друге стране закона, због чега пре или касније буду тамо ухапшени.

У таквим случајевима на изручење се чека некад и годинама, док се не окончају поступци против тих лица у земљи хапшења или док не издрже казну, или пак буду изручени трећој држави где су починили теже кривично дело.

Најпознатији примери таквих случајева су Добросав Гаврић, Лука Бојовић, Владимир Милисављевић, Сретен Јоцић, Горан Нешић, Синиша Петрић, Сретко калинић и Милош Симовић...

Неки од њих још чекају изручење, док су се други нашли у Србији иза решетака.

Један од случајева "на чекању" је пример Добросава Гаврића (42) из Лознице, осуђеног 2006. године на 35 година затвора због убиства Жељка Ражнатовића Аркана 2000. године у Београду.

Гаврић је након пет година бекства ухапшен у 21. мата 2011. у Јужној Африци када је рањен у локалном мафијашком обрачуну, а током хоспитализације утврђен је његов идентитет.

Српско Министарство правде је тражило изручење и писало ургенције, али одговор на моблу још није стигао, а Гаврић је, према писању локалних медија, одбијен за азил и статус избеглице у Јужној Африци.

Кривични поступци у Шпанији

Лука Бојовић, Владимир Милисављевић и Синиша Петрић ухапшени су у Валенсији у фебруару 2012. године по нашим потерницама, али због кривичног поступка вођеног у Шпанији нису још изручени Србији.

Изручење Бојовића, Милисављевића и Петрића је одобрено још 2013. године, али је одложено до окончања поступка против њих у Шпанији. Иако су прошле године правоснажно осуђени у тој земљи нису још изручени Србији.

Бојовић је у Мадриду правоснажно осуђен на 18 година затвора због држања арсенала оружја, фалсификовања докумената и зато што је био члан криминалне групе.

Бојовићево изручење, међутим, Србија више не тражи, јер је казну од 15 месеци затвора због недозвољеног поседовања пиштоља и фалсификовања личне карте издржао у екстрадициониом притвору у Шпанији, док је правоснажно ослобођен оптужби за више убистава и покушаја убистава, па је потерница повучена.

Некадашњи припадник "земунског клана" Владимир Милисављевић, звани Влада Будала, осуђен је у Шпанији правоснажно на 21 годину затвора због учешћа у убиству "земунца" Милана Јуришића, док га Србија тражи ради извршења казне од 35 година затвора на коју је осуђен због учешћа у убиству премијера Зорана Ђинђића 2003. године.

Синиша Петрић, звани Зеница је због саучесништва у убиству Јуришића осуђен на 15 година затвора у Шпанији, док је још 1994. осуђен на смртну казну у Суботици, али је 1999. током слободног викенда који је добио због "доброг владања" побегао.

Јоцић изручен из Холандије

Сретен Јоцић, звани Јоца Амстердам, је изручен из Холандије Србији 2006. године ради истраге за убиство Горана Марјановића 1995. године, а на његово изручење чекало се готово четири године.

Он је 2002. године био по међународној потерници ухапшен у Бугарској која је, иако је СЦГ поднела захтев за изручење, Јоцића изручила Холандији да би одслужио казну затвора на коју је раније осуђен у тој земљи.

Горан Нешић који је пред Окружним судом у Пироту 2002. године у одсуству осуђен на осам година због шверца 24,5 килограма хероина, ухапшен је у Бразилу 2011. године због организовања шверца 620 килограма кокаина из Јужне Америке у Европу и прања око два милиона евра.

Иако се бразилски тужилац најпре сагласио да у случају да буде осуђен и у Бразилу служи јединствену казну у Србији, у току поступка екстрадиције се испоставило да је наступила застарелост извршења казне.

Нешићу је у току суђење пред судом у Сао Паулу, а на оптужници са њим су и махом држављани Србије, Црне Горе, БиХ и Хрватске.

Група је оптужена за шверц кокаина прекоокеанским бродовима у западну Европу у мермеру, корнфлексу и на разне друге начине, а Нешић је, како су писали медији, означен и као главни магационер код којег су робу складиштили јужноамерички нарко-картели, као и групе са Балкана.

После два месеца скривања полиција у Минхену ухапсила је Банета Јовановића (49), званог Сафет из Мола, који се терети за свирепо убиство невенчане супруге Јелене Стојков и свог пословног пријатеља Матије Петровића из Бечеја, 20. марта ове године.

Сада је у екстрадиционом притвору и чека изручење.