Бусије, сећања на избегличке дане

Људе из колоне пут је одвео на све стране света, добар део у Бусије. Плакати, у овом насељу, нису потребни. О "Олуји" се говори сваког дана.

"Мене је то затекло на Велебиту. Био сам горе и онда Велебит, повлачење, Република Српска, Дрина, Нова Пазова и сада сам овде успео направити нешто кућице као и већина земљака, који су у Бусијама", каже Мирко Вујанић из Книна.

Бусије крију око пет хиљада сличних прича. Мештани су се кућили један за другим, међусобно помагали, поштујући чак и иста правила градње.

Већина мештана Бусија, августа 1995. године, била је у колони која је напуштала Банију, Кордун, Лику. Данас, мало ко се истим путем враћа у своја родна места.

Пречица до Баније, овде, ипак, постоји. Пречица води до ресторана, где се чува банијска традиција.

"Поента банијског печења је буково дрво, значи ватра гори са стране и жар се привлачи. Не на ћумур", каже Стево Ђаковић, власник ресторана "Банија" и избеглица из Глине.

Мирис прошлости мање прија. Власника, Банијца, "Олуја" је раздвојила од породице, срећом накратко. Уследили су тешки избеглички дани и борба за опстанак.

"Било је мало струје, мало воде и ту на голој ливади крећем да се бавим угоститељством. То нам је било прво састајалиште свих, радило се дан и ноћ", истиче Стево Ђаковић.

За акцију која је тим људима изменила животе, протеривања, убијања, разарања, пљачкања, нема кривих пред Међународним судом у Хагу, пред хрватским правоснажно је осуђена само једна особа. С почетка августа, та чињеница нарочито боли.

"Осећам се некако као да сам потресен тих дана, као потресен, јер одмах ми пада на памет и сећам се тога дана и не могу никада да га заборавим", каже избеглица из Доњег Тишковца Јован Вукобрат.

"Искрено се надам да ће наша деца бити паметнија од нас и да неће ратовати. Ако нема рата, све се може постићи", наводи Мирко Вујанић.

Што најбоље доказују својим примером – сами су изградили цело насеље, од донација цркву, инфраструктуру и споменик који сећа на страдале земљаке.