Златне нити српског текстила

Амансио Ортега је власник "Заре", "Манга", "Ојсха", "Масима Дутија" и још неколико чувених светских брендова. Родитељи су му били толико сиромашни да је са 14 година морао да напусти школу и запосли се у локалној кројачници као шегрт.

(Емисију "Око магазин" можете погледати на нашој страни Емисије) 

Већ са 16 почео је да размишља о сопственом бизнису, ускоро постаје менаџер, са 27 оснива компанију, а са 40 и прву продавницу "Заре".

Радомир Марковић, познатији као мајстор Раде, само годину дана је млађи од Ортеге. Рођен је у малом Великом Градишту. Породица му је била сиромашна и почео је баш као и његов шпански колега.

Већ са 14 је постао шегрт, са 17 почео сам да шије и врло брзо постао угледан кројач у свом крају. И ту се сличности завршавају, ако се изузме то што су обојица цео свој живот провели са текстилом.

Зашто се Ортегина имовина процењује на нешто мање од 80 милијарди долара, а мајстор Раде и данас ради на машини коју је половну купио са 19 година радећи мукотрпно неколико месеци у Паризу?

Док је Ортега развијао предузетнички дух, испитивао тржиште и поставио модел пословања који се изучава на факултетима, мајстор Раде је био само шраф у великој машинерији текстилне индустрије коју је развијала СФРЈ. Фабрике су имале за циљ да упосле велики број нискоквалификованих радника у руралним срединама и одлично им је ишло.

Професор Економског факултета Љубодраг Савић подсећа да је у СФРЈ 1988. у текстилној индустрији радило 500.000 радника.

"То је било преко 15 одсто свих запослених радника. Тада је извоз износио око 15 одсто, око милијарду долара, тада се улагало у текстилну индустрију око 10 одсто укупног БДП-а, тада је текстилна индустрија била препозната у свету", напомиње Савић.

Раднице у фабрикама текстила чак су биле симбол развоја феминистичког напретка у Југославији. Велики број жена коначно је добио прилику да ради. "Први мај" Пирот, "Мура", "Беко", "Клуз", "Јавор" Ивањица, "Јумко" Врање, "Нитекс" Ниш, "Плантекс" Пландиште су само неке од великих фабрика које су задовољавале потребе 80 одсто домаћег тржишта.

"Не само то, него смо ми имали и онај сировински део производње. Нисмо ми извозили само готову конфекцију, него смо извозили и тешку конфекцију, постељно рубље, тканине, али имали смо и ону примарну производњу, ткачнице. То је била једна врло комплетна модерна текстилна индустрија, о чему најбоље говори податак да је однос између увоза и извоза био такав да је 36 пута више извожено него увожено", каже професор Савић.

"Кулски штофови", "Параћинка", "Вискоза" Лозница, "Летекс", "Крупањка" нису производили сировине само за југословенске фабрике, него и за извоз. Домаћи производи пунили су полице како земаља Источног, тако и Западног блока. Купцима средњих примања и високих захтева за квалитетом било је важно да на производу пише made in Yugoslavia.

"Беко" је тако био тражен у земљама Скандинавије и Енглеске, а популарни су били производи "Зеленгоре", "Првог маја" из Пирота, "Клуза".

"Највећи део својих производа СФРЈ је извозила на руско тржиште, али је добар део југословенских брендова био препознат у водећим земљама Запада", каже професор Савић. 

Санкције и ратови су велике текстилне гиганте и некада модерне машине учинили заувек неупотребљивим. Недостатак стратешког развоја и неуспеле приватизације касније су довеле до гашења производње, стечаја и армије незапослених у области текстила.

Фабрика "Мода" је 1986. добила у Брну престижно златно признање за производе од коже. Данас је у критичном стању. Када је приватизована, нови власник није имао намеру да се бави текстилом, него је уложио у други бизнис, а хале су потпуно запуштене.

Слична ситуација је и у осталим фабрикама. Почетком деведесетих срећне су биле оне које су имале шансу да макар шију за странце.

"То је почетак краја српске текстилне индустрије. Излазак из тешкоћа последњих деценија 20. века је био у такозваним дорадним, лон-пословима. Те је једна велика компанија 'Клуз', који је био прво војна фабрика, па једна врло препознатљива фабрика са својом конфекцијом, шила кроз 'Бос' из Немачке. Али ти послови су били привременог карактера, да се преживи неко време. Буквално се добијало све из Немачке, од конца, од модела, материјала, и шило се само по наруџбини. Чак су Немци имали и своју контролу. Наша индустрија се више никада није опоравила на начин каква је била у бившој СФРЈ", каже професор Савић.

Није се опоравила, али је и данас једна од најјачих грана индустрије. Што више говори о стању у српској привреди, него у текстилу. У Србији опстају приватне фирме које су успеле да развију своје брендове, а запошљавају око 30.400 људи. Заједничко им је то да производе квалитетну робу, а различитим стратегијама и циљним групама долазе до профита.

Директор модне куће "Модус" Милан Кнежевић објашњава да они шију за професорке, докторке, жене које имају средња примања, али које вероватно нису добиле плату за прошли месец.

"Најгоре је што жене које су наша циљна група у сећању врло добро знају шта је добро. У Србији не могу проћи синтетичке тканине, не могу проћи лоши кројеви, не могу проћи лоше дизајнирани одевни предмети, што значи да ми морамо максимално подићи лествицу као да је за Европу, а продавати као да продајемо у Индонезији", истиче Кнежевић.

Предраг Пантовић, директор компаније "П. С. фешн", каже да их од конкуренције одвајају модели који нису рађени у великим серијама.

"Тако да жене имају избор да изгледају другачије него када купују ствари у компанијама које шију у милионима примерака", напомиње Пантовић.

Текстилна индустрија је једна од ретких грана привреде у којој су привредници схватили предности удруживања. Схватили су да једино уједињени у кластере могу да победе конкуренцију која долази и са Истока и са Запада.

Директор компаније "Тифани" Александар Радојичић истиче да уз помоћ кластера сазнају разне информације које им помажу у пословању.

"Делимо информације о добављачима, материјалима, па чак и ценама. Морате тако да радите баш из разлога јер немамо примарну индустрију и јако је тешко наћи добре и нове добављаче и много путујемо сви како бисмо били бољи на овом тржишту", додаје Радојичић.

Предраг Пантовић објашњава да је то једини начин да опстану.

"Нисмо баш једнаки у понуди и боље да мењамо искуства да бисмо се боље одупрли конкуренцији него да се затворимо у себе, и чувамо своја знања, и чекамо да вук споља дође и да нас поједе", сматра Пантовић.

А текстилни вук дезен лако мења, али прениску цену производње никада. Зато се српски текстилци труде да понуде, ако не јефтинију, а онда макар квалитетнију робу. Али и то иде све теже, јер иако у Србији постоје школе које обучавају текстилне кадрове, и данас се цене само ученици мариборске школе из Титовог времена.

Драгољуб Пауновић, меделар у фирми "Тифани", никако да оде у пензију.

"Сва срећа па тих кадрова нема, тако да смо ми са 63 године и најмлађи и најбољи. Ево, овај наш газда без нас двојице овим не би могао да се бави. Могао би само да шије лон-послове. Без моделара не може да има одевни предмет, не може да постоји", каже Пауновић.

Његов времешни колега Миладин Лужанин објашњава да је њихов посао врло компликован и да млађе колеге које долазе на праксу не знају много.

И власник фирме "Модус" Милан Кнежевић указује да је врло тешко наћи квалитетне кадрове у Србији.

Према његовим речима, једино што сада знају јесте да направе скицу, а од скице до готовог одевног предмета прође се енорман број проблема.

"Прво како си замислио детаљ, је ли он изводљив, како га урадити на машинама, како ће се понашати у животу... Не можете ви креирати нешто, па жена не може да дигне руку у аутобусу. И онда не познају материјале, не знају да не можете велике мотиве сећи на мале комаде, па добијете један део који ни на шта не личи. Они немају естетику, то што би требало да буде суштина њихових знања, они то немају као предмет. Али цртају ли цртају, ма Дирер би им позавидео какве су им то скице кад погледате, као живе", јада се Кнежевић.

Нису само лоши кадрови проблем. Домаћи текстилци се жале на неравноправан положај у односу на стране улагаче, на превисоке доприносе радницима, црно тржиште, компликовану извозну процедуру.

"Преко границе нисмо довољно брзи. Папирологија је велика и сваки извоз ван Србије је велика гомила папира. Неко то треба да створи, а то прави додатне трошкове, па од тог посла који је затворен са малопродајним објектом, испумпава неке паре напоље, па нашу робу чини скупљом или мање конкурентном. Тешко је играти против европских брендова на њиховом тржишту ако ви плаћате царине", објашњава Пантовић.

Домаћу текстилну робу поскупљује и то што су домаћи произвођачи тканина у потпуности уништени, па материјал мора да се увози. То не само да повисује цену производа него и отежава извоз у земље ЕУ.

"Велики је то проблем. Морате константно да путујете. Идете у Шпанију, Италију, Немачку, Турску, стално у потрази за новим материјалима, добављачима, тежите бољем квалитету, то онда изискује додатне трошкове и велики напор", објашњава Радојичић.

Милан Кнежевић тврди и да је практично немогуће извести робу у земље ЕУ.

"Да бисмо ми извезли у Европу, 51 одсто вредности робе мора бити произведено у нашој земљи. Ми немамо фабрику тканина, а ако купимо тканину у Кини па хоћемо да извеземо у Европу, били бисмо јако конкурентни, или учетворостручили бисмо извоз у Европу, али Европа не да. Каже не, можете само извести оно што произведете у својој земљи", указује Кнежевић.

Ипак, многи светски брендови уопште немају производњу у својој земљи. Она је у потпуности измештена у Кину и друге земље Далеког истока, где добијају јефтину радну снагу и не морају да троше профит на заштиту животне средине. Тако добијају јефтине производе, којима је тешко парирати. Али ни то није одрживо решење за већину српских произвођача.

Радојичић објашњава да је предност производње у Кини и на Истоку јефтина радна снага, јефтини материјали, али и да је велики недостатак квалитет и то што никада не можете да извршите квалитетну контролу производа које добијете.

Мали произвођачи из малих земаља, са малим профитима, не могу ни да покрену, а камоли да контролишу производњу на Далеком истоку. Уколико било шта крене по злу, нико не може да им помогне, па су то ризици у које се не исплати упуштати.

Професор Љубодраг Савић објашњава да Србија мора пронаћи место на светском тржишту.

"Не можемо производити јефтиније од Кинеза или других земаља које имају изузетно ниску цену рада, које имају различите олакшице од стране државе и које имају државну помоћ. Наши текстилни произвођачи немају ништа од свега тога и више се оријентишу на неку производњу где није најважнија ниска цена, него квалитет и то је у ствари тржишна позиција у коју може да се уклопи данашња производња и оваква каква је српска текстилна индустрија", напомиње Савић.

Савезници текстилцима су јасно дефинисане циљне групе, мањи број сашивених модела и купци који ће радије купити нешто made in Serbia, него made in China, јер се сећају квалитета који је некада излазио из ове земље. Али чини се да је златно доба текстила недостижна прошлост, посебно зато што произвођачи кажу да се држава према њима односи као зла маћеха.

Милан Кнежевић тако очекује да се држава избори са црном економијом.

"Нека макар свако ко врши промет има папир да је то увезено, порекло робе, да је он то од неког законито купио, не може да држи 10.000 мајица на тезги а да нема никаквог папира, а нас кажњавају када нам једна етикета у транспорту падне па од 30 одевних предмета у продавници једна етикета падне, они дођу и кажу – 40.000 казна. А овамо човек држи два милиона евра робе и нико га не пита откуд теби то."

Љубодраг Савић сматра да текстилна индустрија никад не може повратити сјај који је имала, јер су се неке околности на тржишту промениле.

"Не би сметало када би држава у области економске индустријске политике имала одређене олакшице и приликом производње и приликом извоза и приликом узимања кредита са нижим каматним стопама, а да ли то држава препознаје или не тешко је оценити, али како ја сад видим како се ствари одвијају у текстилној индустрији, мислим да текстилна индустрија нема неку значајну помоћ од старне државе", наводи Савић.

Иако обојица добри кројачи, мајстор Раде и мајстор Ортега имају потпуно различите судбине. Рођени су у исто време, али стасавали су у различитим системима, Милан Кнежевић тврди да је Србија имала "Зару" пре "Заре".

"Ми смо имали 'Први мај' из Пирота који је радио за 'Бос', људи не знају да је бивша Југославија само у САД извозила девет милијарди долара. Ми смо имали кадрове и технологије много боље од 'Заре'. Ортега је скраћивао у једном бутику у граду. Сви смо ми кретали ниоткуда, нико нема спектакуларан почетак, па ни 'Зара', али 'Зара има иза себе не само визију, него и систем који ју је подржавао", сматра Кнежевић.

Мајстор Раде и данас шије и мисли да је ипак било лакше Ортеги да успе.

"Мислим да је лакше у Шпанији, богатија земља, можеш да наплатиш, можеш све. Овде не могу кад видим да људи немају. Код нас има много беде. Много беде. Један рајсфершлус да променим, он кошта 150 динара, ја наплатим 150, а ту имам пуно да радим", прича мајстор Раде.

Судбину мајстора Радета је и шпански писац Сесар Антонио Молина описао у својој причи. И њему је било занимљиво то што Раде жели да упозна Ортегу и поклони му свој први кројачки центиметар. Међутим, жеља ће му се тешко испунити пошто Ортега никада није дао интервју, живи повучено и не жели да прича о свом успеху.

Штета, јер све приче о сиромасима који су се вртоглаво обогатили интересантне су на свој начин, а све пропале фабрике у Србији личе једна на другу.