Прича о слепој Александри и њеном хуманом одељењу

Прва клупа у четвртом четири Правно-пословне школе у Нишу четири године била је резервисана за Александру и њену маму Сунчицу. Свакодневно су заједно јер Александра је рођена као здраво дете, па Брајеву азбуку никада није научила.

"Ја јој прочитам, некада једном, некада два пута – зависи од тежине предмета. Углавном су то тежи предмети. Када ми није јасно питам децу, када нисмо ту они нам дају да препишемо или фото-копирамо. Помажу нам, тако да нам није ништа било тешко", каже Сунчица Арсић, Александрина мама.

И после много операција, вештачког ока, одстрањеног тумора, проблема са кретањем и губитком вида на здравом оку, Александра је насмејана.

"Мислим да је пре свега потребна упорност и сарадња са друштвом, професорима, директором, разумевање и ништа друго", каже Александра Арсић.

"Ми смо се трудили да јој помогнемо када је требало, ми смо били ту за њу и она за нас", рекла је Тамара Тошић.

Теодора Радивојевић каже да је Александра дивна. "Мислим да ово наше одељење не би било тако да она није ту. Тета Сунчица нам је увек помагала када је требало", каже Теодора.

Треће место из историје на републичком такмичењу Алескандра истиче као посебан успех. У школи не крију да су били у дилеми да ли да дозволе мама Сунчици да свакодневно присуствује настави, али Александрине петице потврђују да је одлука била права.

"Нисмо знали како ће остала деца да реагују, како ће њихови родитељи да реагују – да једна старија особа буде свакодневно са њима на настави. Изванредно је одељење прихватило и милим да су та деца положила један велики испит хуманости", каже Милорад Гавриловић, директор Правно-пословне школе у Нишу.

Александрина мама каже да је препоносна јер није очекивала толики успех. "Човек само треба да се бори и да се увек нада бољем и да не одсутаје", каже Александра.

Жеља ове девојке је и да помогне и у хуманитарном раду, јер каже да добро зна колико јој је хуманост других помогла, када јој је у животу било најтеже.