Љубав и подршка кључни за мајке са инвалидитетом

Драгану и Милоша из Ниша љубав је спојила пре пет година. То што је она била девојка у инвалидским колицима, због саобраћајне несреће, њему, каже, није сметало, јер је васпитаван без предрасуда. Данас имају сина од три и по године, а планирају и проширење породице.

"Ја сам стварно срећна, чак и када наиђу проблеми ја загрлим своје дете и све прође. Било је дилеме да ли ће ме неко искрено волети, да ли ће ме неко прихватити такву каква јесам са свим проблемима, да ли ће тај неко бити свестан у шта улази", каже Драгана Родић Аранђеловић.

Њен супруг каже да се међусобно испомажу.

"Све што не могу ја, уради она, све што не уради она урадим ја и тако се допуњујемо", каже Милош Аранђеловић.

Женама са инавилидтетом подршка родитеља да заснују породицу је, подсећају стручњаци неопходна. Страх од неизвесности у браку је најчешћа препрека. Када се и одлуче на тај корак, помоћ друштва не сме да изостане, да би се оствариле и као мајке.

"Узајамна упућеност може да ојача међусобну блискост и кохезију што говори о оној другој страни медаље – да не морамо увек да гледамо из другог угла, оног отежавајућег, а он и те како постоји", каже породични системски психотерапеут Јелисавета Тодоровић.

Јасмина Бараћ Перовић, која 20 година болује од прогресивне дистрофије мишића, каже да без супруга не би могла да брине о петогодишњем сину.

"Пре порођаја сам рукама могла толико тога да урадим, сада већ не могу ни чашу воде да држим, нити могу своје дете да загрлим, нити да му нешто додам или помогнем. Много је одрицања и снаге потребно и живаца јер некада морам да седим и чекам два-три сата да неко дође и подигне ме", каже Јасмина.

Јасминин супруг сматра да је најбитнија љубав. "Ако има љубави брак мора да успе", каже Миљан Перовић.

Када би архитектонске баријере на важним објектима у граду биле уклоњене, Јасмини би била испуњена једна жеља – сама би могла, попут других мајки да сина одведе у вртић.