Наталијина рамонда, снага феникса и симбол победе

У знак сећања на уздизање Србије из пепела Великог рата, на својим реверима званичници и јавне личности носе љубичасто-зелени цвет, познат као Наталијина рамонда. Иницијатива да то постане симбол празника, потекла је од директора владине Канцеларије за КиМ Марка Ђурића.

"Дуги низ година Наталијина рамонда може да изгледа као да је нема, а онда у првој повољној прилици са најмање воде она из камена ниче, готово као птица феникс и зато је и зову цвет феникс, а посебно можемо да будемо поносни што у ботаници носи назив Рамонда Сербика, јер то ваљда нешто говори и о карактеру нашег народа", каже директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић.

По угледу на руску георгијевску ленту и британску булку- попи и рамонда носи симболику победе.

Ова биљка ендемска је врста са Кајмакчалана, где су се управо и водиле битке у Великом рату. Назив носи по краљици Наталији Обреновић, а зелена лента на њој преузета је са Албанске споменице.

Обележавање овог датума, историчари виде као праву одлуку, али сматрају, да се празницима принципијелно мора придати већа пажња.

"Потребно је да поготово у овом времену када представљамо 100 година од прослављања Првог светског рата, држава кроз своје институције да адекватна објашњења овог празника и на неки начин врати га у јавну меморију", истиче историчар Бојан Димитријевић.

Дан примирја прослављао се све до Другог светског рата, а онда су га заменили датуми који величају победе тог рата.

"Радни народ и Србије и Југославије спремао се на неки начин за те празнике, знало се да они носе један идеолошки контекст, али је на овај начин он некако боље био уписиван и у сећање и у праксу људи тог времена. Мислим да ова, рекло би се, неодређеност, да ли је то државни празник, да ли се ради на неки начин, утиче да је он и по односу људи према његовом садржају у суштини мање обавезан", каже Димитријевић.

После слома идеолошке матрице социјалистичке Југославије није дошло до одговарајућег вредновања ранијих празника. Две деценије се лутало у прослављању историјских догађаја и датума и зато историчари сматрају да не би требало да се изненађујемо ако неко не зна шта се данас слави.