Бусије, крајишко село надомак Београда

У насељу надомак Београда, готово да нема рођеног Београђанина. Живко Николић је из околине Книна, као и његов први комшија Стеван Мацура. Рат их је раздвојио, а поново спојиле – Бусије.

Николић каже да их је двеста из книнске општине, а из његовог села 20. Мацури су, како каже, поред Живка омиљене комшије Кистањци, а ту му је и сестра купила плац.

У Бусијама живи око пет хиљада људи – највише је избеглих из Славоније, Лике, са Баније и Кордуна. Прве куће су изградили 1997. године.

"У то време Општина Земун је објавила јавни конкурс за људе који желе да купе плац. Ја сам се определио овде јер је било најјефтиније – негде по 400 марака по ару", каже Јован Вученовић из Удружења грађана насеља Бусије.

Привукла их је цена, али и живот са земљацима.

"Имамо много проблема, али нас је тај дух и борба за опстанак на неки начин вратила након свих стресова у нормалну колотечину", прича Душан Лекић из Бусија.

У насељу које је створила "Олуја", та реч се невољно изговара. Нарочито у августу.

"Мало ко жели да прича о 'Олуји'. То су тешки моменти, трауме, поготово за породице којима је неко нестао или погинуо, а таквих је овде тридесет. Људи настоје да се удаље од тог стреса", објашњава Лекић.

"Несрећни смо због тога што нас мучи то што нам је насиљем одузето оно што смо имали, што су наши далеки преци стицали вековима и сад смо ту и није баш тако једноставно. Ми то не можемо заборавити, то нико од нас не може заборавити", прича Стеван Мацура.

На прошлост, признају, заборављају 24. маја, када прослављају славу насеља.

"То нас мало здружи да заборавиш на 'Олују'. Дођу из Краљева, Крагујевца, ту се мало запевају оне наше далматинске, кордунашке, личке песме", каже Живко Николић.

Друже се и у "Банији", "Кордуну", "Вуковару" – локалним кафанама и ресторанима.

Занимљиво је да су и поједине улице у овом насељу назване по знаменитим људима из Хрватске – по књижевнику Мирку Королији из Кистања или војсковођи Светозару Боројевићу из Костајнице.

Неке од тих улица још немају асфалт. Недостају и школа, вртић, пошта, гробље. Све остало су, кажу, финансирали сами: изградњу водоводне мреже, јавну расвету, цркву.

Најпоноснији су, чини се, на споменик погинулим Крајишницима.