Сви Стевановићи на једном месту

Најстарије учеснице сабора су управо закорачиле у десету деценију. Олга и Радика, заова и снаја, заједно од школске клупе, чврсто се држећи за руке, пуног срца гледале су своје Стевановиће.

"Чудо једно, има нас половина с плавим очима. Имам 90 година и петнаестак дана, нисам заборавила, нисам помећена, само сам брза мало...", каже Олга Перуничић из Роге кра Пожеге, која потиче од Стевановића.

Радикино домаћинство је једно од пет које у Вранама чува огњиште које је Стеван из племена Братоножића из Црне Горе свио крај Рзава пре два и по века.

"Од његовог доласка до данас постоји 11 колена Стевановића или Стефановића којих је данас део остао у селу да живи овде, пет-шест кућа, остали живе по Србији, у Ужицу, Ариљу, Пожеги, Београду, Новом Саду, Врању и поред тога постоје још на три континента - Европа, Америка и Африка", рекао је Слободан Стефановић из Северова код Ариља.

"У нашој фамилији нема свађе, ми се тиме дичимо и поносимо и покушавамо да ту лепу традицију одржимо, да сачувамо, али и да тиме дамо пример и другима да покушају и они да ураде оно што ми радимо", објашњава Миодраг Стевановић из Ужица.

Са заједничким кореном Стевановића је око 500, од којих је око 230 превалило дуг пут да стигну на седми сабор.

"Мимо овога што имам у Црној Гори, у манастиру Морача и Бијелом Пољу, ђе је наш огранак, ја увијек кажем да имам моју браћу у Вранама", говори Милан Стевановић из Мораче.

Љубиша Стевановић из Врњачке Бање каже како никога од њих није познавао, а дочек је био као да се знају сто година. Одушевљени су и они који нису Стевановићи.

"Ја сам из Каира, то је за мене први пут да учествујем у догађају и баш ми је драго, фантастична је атмосфера", каже Напи али Фарахат, зет из Београда.

Саборовало се до дубоко у ноћ, уз награде зетовима, најуспешнијима међу њима, најстаријима, најмлађима. Већ су се договарали за наредни сабор, највероватније крај манастира Морача одакле је Стеван 1770. дошао у Вране.