Једна земља, две (не)жељене елите

Добрица Ћосић на једној страни, Марко Никезић, Коча Поповић, Милован Ђилас и Зоран Ђинђић на другој страни. Тако историчарка Латинка Перовић разврстава српску интелектуалну и политичку елиту у 20. и 21. веку. Ћосић представља такозвану доминантну елиту, која је увек на прво место стављала колектив и питања нације. На другој страни је елита коју историчарка Перовић назива нежељеном, чије идеје углавном нису биле широко прихваћене.

За социолога Младена Лазића сама терминологија је погрешна, зато што не постоји континуитет оријентације која је трајно општеприхваћена и оријентације која трајно није прихваћена.

"Доминантна елита би у ствари била она која се одупире европеизацији, модернизацији, тржишту, томе да појединац буде у центру пажњу. Она је колективистичка и егалитарна, у том смислу она може бити националистичка, али показало се да може бити таква и на екстремној левици", објашњава проф. др Дубравка Стојановић, рецензент књиге Латинке Перовић.

Слободан Антонић наглашава да је могуће направити и другачије поделе, рецимо на демократску и недемократску елиту.

"При томе недемократска елита такође може бити прозападно оријентисана и она сматра да нека врста ауторитарне модернизације може да спасе Србију, и треба рећи да Латинка Перовић и читав круг интелектуалаца око ње врло често заговара идеје које су блиске тој идеји ауторитарне модернизације", сматра социолог Антонић.

Према Латинки Перовић, подела на две елите постојала је још од друге половине 19. века, од стварања независне српске државе. Нежељене персонификују отац Слободана Јовановића и отац либерализма у Срба Владимир Јовановић, као и отац изворних напредњака Милан Пироћанац. И либерали и напредњаци, пише Латинка Перовић, тежили су развоју младе независне државе у дубину, по узору на западноевропске државе. На другој страни је Светозар Марковић, па Никола Пашић, а његови радикали су веровали да свака унутрашња реформа доводи до цепања јединства народа.

"Та нежељена елита успевала је да дође у водеће положаје и да покуша нешто да реформише, али то би увек било великим народним популистичким покретима склоњено на место број два, број три, и на тај начин онемогућено. То заиста можемо да пратимо од Милана Пироћанца до Зорана Ђинђића, то је нешто што се деси готово свакој елити која покуша да промени Србију на тај начин", каже Дубравка Стојановић.

Ипак, за Слободана Антонића прича о континуитету са елитама из 19. века заправо представља анахронизам.

"То је заправо пројектовање садашњих подела које постоје у српској елити у прошлост. Рецимо Владимир Јовановић, иако је био либерал, у исто време је био и велики националиста, залагао се за уједињење свих оних крајева где живе Срби", истиче Антонић.

Оно што је Никола Пашић у 19. и почетком 20. века, то је у социјализму био писац, академик, председник Савезне Републике Југославије – Добрица Ћосић. Иако Латинка Перовић наводи да је Пашић био представник политичке елите, са дугим премијерским стажом, а Ћосић само кратко време на челу СРЈ, сматра да је његова моћ била велика.

"Где је Добрица Ћосић – ту је моћ", пише Латинка Перовић о Ћосићу, који у књизи једини представља доминантну елиту.

"Латинка је била веома жесток критичар Ћосића и она, по мом мишљењу, чак има једну фиксацију, она иза свега што се дешавало у Србији у 80-им и 90-им годинама види Ћосића, његову идеју или његову скривену руку", наводи Антонић.

Младен Лазић сумња да је Ћосићева моћ била велика и додаје да су припадници интелектуалне елите преко осуђивања Ћосића осуђивали властиту немоћ да делују у друштву.

"Такође, преко величања Ћосића уздизали су улогу интелектуалаца у самом друштву, а његова улога је, рекао бих, била врло мала у политичком смислу, он никад није послужио као нека тачка окупљања, он је био исувише идеолошки и интелектуално конфузан", сматра Лазић.

Докле сеже полемика данашње елите

Било како било, Добрицу Ћосића су прозвали оцем нације, "оцем прве Србије", а Латинку Перовић, против њене воље, "мајком друге Србије".

"Отац прве и мајка друге Србије" 80-их година у шетњама на Ташмајдану полемисали су о југословенској политици и тадашњим елитама. Данас је потпуно незамисливо да "првосрбијанци" и "другосрбијанци" полемишу онако како се полемисало на Ташмајдану 80-их година.

"Мислим да је рат тај који је направио дубоки рез између 'прве и друге Србије', и можда је то најбоље дефинисао Радомир Константиновић, о коме Латинка Перовић такође пише у овој књизи, када је рекао 'друга Србија' јесте Србија која се не мири са злочином", каже Дубравка Стојановић.

Младен Лазић сматра да "прва и друга Србија" данас не постоје и да су постојале само првих година 90-их.

"Један део припадника 'друге Србије' је своју оријентацију подредио очекивањима према споља, и у том смислу је прогласио за национални интерес оно што је споља проглашено да би требало да буде национални интерес, а то је био прикривени интерес великих сила. Други део те групације, којој сам и ја припадао, покушавао је да осмисли властити национални интерес и даље као антиратни, али као интерес који не може да служи само интересима великих земаља него има неко своје властито утемељење", истиче Младен Лазић.

А шта каже искуство из комшилука? Међу хрватском елитом нема спора ни о држави, ни о нацији, ни о "домовинском рату". Или се бар у та питања не дира.

Дубравка Стојановић сматра да је највећи проблем Хрватске у томе што је у рату победила, па нема много мотива да се суочи са оним што је урадила, а за Младена Лазића полемике међу елитом у Србији су осигуравале духовну живост Србије, али не и морално прочишћење, ма колико то негирали они које зову "другом Србијом".

"Велики проблем је ствар националног идентитета, велики део грађана и даље има ту свест да су више Југословени него грађани Србије, и онда због тог идентитета имате и јаче идеолошке поделе него рецимо у Хрватској, где такве врсте подељеног идентитета свакако нема", сматра Слободан Антонић.

Латинка Перовић је својом књигом свакако још једном истакла различита становишта српских интелектуалаца. Али, ко су доминантни, а ко нежељени, и да ли су неки нежељени доминантнији од доминантних – одговоре на сва та питања ипак не дају интелектуалци, него најчешће актуелна политичка елита.