Активизам изгубљен у сајбер простору

Младе Србе, Албанце и Роме са југа Србије ретко ћете видети заједно. Једна акција организована на друштвеним медијима их је саставила.

"Овде је најзначајнија акција, где су учествовали млади из Бујановца,  Новог Пазара и свих локалних општина, то је акција када су биле поплаве у нашој земљи, где су млади узели учешће у реновирању, чишћењу технолошке школе у Параћину", каже Адмир Смајловић из Грађанске иницијативе.

Сличне акције младих са југа земље карактерише добар одазив и конкретан резултат. Такав епилог нису имале неке друге.

После Леденог изазова, који је запалио друштвене мреже у свету, за оболеле од Лу Геригове болести у Србији је прикупљено свега неколико хиљада евра. Зашто се, овде, популарност у виртуелном не пресликава у реални живот?

"То су људи који и да нема друштвених мрежа не би ништа урадили, то су људи који би прошли поред некога ко је пао, а не би му помогли, просто, различити су људи", каже Зоран Торбица из Центра за развој интернета.

Хоће ли број лајкова или шерова бити сразмеран одазиву на акцију, окупљање или прикупљање помоћи, тешко је предвидети, али се може наслутити.

"Проблем треба да буде такав да директно задире у наше животе, да директно угрожава и тишти онда ћемо се ми активирати", каже Далибор Петровић, социолог.

У супротном, сматра Петровић, друштвене мреже не треба посматрати као алхемичарско средство које ће ни од чега да створи нешто.

"Ми имамо могућност да изразимо неку врсту неслагања са неким појавама или слагања и то нам не одузима пуно енергије на онлајн мрежама. То не значи да ми то нисмо урадили на мрежама да бисмо изашли и протестовали. То само значи да ми имамо један нови канал којим ћемо изразити наше мишљење", каже Петровић.

Можда је највећи домет тог новог канала брзина којом за проблем или акцију може чути много људи. А, можда највећа мана то што је бити активиста на мрежи лако и удобно. Из тог стања, тешко се покреће.