Црквена отварања и затварања

Климент и Наум, ученици Ћирила и Методија, на Охридском језеру у Македонији некада су ширили хришћанску веру. Десет векова касније, у Охриду ће доћи до великог православног раскола. Македонска православна црква прогласиће самосталност од Српске православне цркве, што за сада неће признати ниједна православна црква у свету.

А у последње четири године у притвору у Скопљу је поглавар Православне охридске архиепископије, која је под јурисдикцијом Српске православне цркве.

"Православна охридска архиепископија је данас стављена ван закона, а то значи да власти у Скопљу избегавају и да је региструју", каже верски аналитичар Јован Јањић.

Двадесетих година 20. века, Цариград признаје Српској православној цркви јурисдикцију у Македонији. За време Другог светског рата, Бугари окупирају Македонију, а Бугарска црква присваја манастире и ствара другачију црквену организацију. Такав распоред епархија касније прихватају и комунистичке власти. А у марту 1945, у Охриду је формиран иницијативни одбор за аутономну цркву у Македонији.

"Већ у октобру, Тито им на једном пријему даје подршку решењу националног питања у Македонији, који, поред државног – јер је Македонија сада република – треба да заокружи целу ствар и да црква у оквиру тога буде самостална", истиче Радмила Радић из Института за новију историју.

Жеља за аутономијом полако је прерастала у жељу за потпуном независношћу. Такви захтеви су најпре стављени пред патријарха Гаврила Дожића, који се 1946. вратио у земљу. После његове смрти, Македонци исто траже и од патријарха Викентија, све до његове смрти 1958. године. Све то време, Савезна комисија за верске послове прети прекидом финансирања СПЦ, ако се не призна Македонска црква.

"Чак један аутор каже да је МПЦ југословенско чедо, чедо социјалистичке Југославије и да је то била на неки начин стратегија да се Македонци сачувају у Југославији", наводи Радићева.

На чело српске цркве 1958. долази патријарх Герман, а исте године у Охриду Црквено-народни сабор проглашава аутономију Македонске православне цркве. Једина веза са Београдом је заједнички патријарх. Тако ће остати све до новог сабора 1967. године и коначног раскола.

Ко је оборио Нишки споразум

Данас, скоро пола века касније, Македонску православну цркву не признаје ниједна од 14 православних цркава у свету. Српска и Македонска православна црква нису имале никакав контакт све до деведесетих година, када је питање раскола покушао да реши патријарх Павле. Међутим, без успеха, све до 2002. године. Тада су епископи СПЦ и овлашћени епископи Македонске цркве потписали такозвани Нишки споразум. Он је, у суштини, предвиђао враћање на стање из 1958. године.

"Да Охридска архиепископија има свој Синод, да сами бирају своје владике, да истовремено бирају свог поглавара, архиепископа Охридске архиепископије, кога би потврдио да Свети архијерејски сабор СПЦ и његова дужност је једино да на литургији помиње патријарха српског", објашњава Јован Јањић.

Политичким речником речено – то је била формула "више од аутономије, мање од независности". Међутим, када су се епископи вратили у Скопље, из Македонске православне цркве су поручили да они нису потписали никакав споразум и да је то био само радни документ. Тако је први договор две цркве после готово четири деценије пропао.

"Ко га је оборио? Не Македонска црква – она је била мање-више задовољна – него маса, медији, политичари, ситне душе, говорили су: 'Ево, потписују попови оно што не одговара, нису добили аутокефалију'", каже верски аналитичар Живица Туцић.

Патријарх Павле после тога позива јерархе у Македонији да ступе у канонско јединство са Српском православном црквом. Позиву се одазвао само млади владика Јован Вранишковски, који ће касније постати поглавар Православне охридске архиепископије, под јурисдикцијом СПЦ.

Вранишковски ће постати и најпознатији затвореник из црквеног света на Балкану. Од 2003. до данас осуђиван је шест пута по разним основама: због крштења детета у цркви коју контролише МПЦ, преко оптужби за изазивање националне и верске мржње, до оптужби за проневеру црквеног новца док је био у Македонској православној цркви.

Власти у Скопљу одбијају да региструју Православну охридску архиепископију, коју води Јован. Све манастире у Македонији контролише Македонска православна црква, а верници Православне охридске архиепископије окупљају се по приватним становима у Скопљу, Куманову, Охриду, Битољу.

"Дешавало се да верници Охридске архиепископије подигну свој верски објекат, као што је било у селу поред Битоља, где је на имању родитеља епископа Јована подигнут манастир Јована Златоустог. Међутим, неки маскирани нападачи су дошли у току ноћи и порушили тај манастир", каже Јован Јањић.

Ослобађање владике Јована предуслов за преговоре

Српска црква суђење Вранишковском сматра политичким. У цео случај се умешала и Руска православна црква, која је обећала да ће посредовати и у пуштању владике Јована на слободу и у решавању црквеног спора. Помоћ је понудио и српски председник Томислав Николић. Међутим, чак и да владика Јован буде пуштен, верски аналитичари су скептични да ће до неког помака уопште доћи.

"Шта је циљ преговора, око чега преговарати? Београд је увек говорио: 'Не можемо вам дати аутокефалију', а Скопље би увек рекло: 'Не можемо прихватити ништа мање од аутокефалије'", наглашава Живица Туцић.

Ипак, у Македонској цркви су потпуно свесни једне чињенице: чак и кад би Српска православна црква пристала да Македонцима призна аутокефалност, то не би урадила ниједна грчка црква због имена "македонска".

"Ово може да се продужи, ако нема добре воље и разумевања, и ако се не праве компромиси, на још педесет или сто година", поручује Радмила Радић.

А кад је реч о владици Јовану, он до даљег остаје у притвору. Македонска црква је чак послала замолницу државним властима, управник затвора Идризово био је спреман да га пусти на условну слободу, али се у последњи час том успротивио македонски тужилац наводећи да би владика док је на слободи могао да утиче на сведоке.

"Мени је жао судбине Вранишковског. Он је морао и некада да размисли – да у балканским условима судбина човека може да буде јако сурова, да се поигра са њим. Једноставно, он је жртва свих на неки начин, он заслужује слободу", закључује Живица Туцић.

Та слобода је први услов да Српска православна црква о било чему почне да преговара с Македонцима. Свесни су тога и у Скопљу и у Охриду, једном од најважнијих места у историји хришћанства на Балкану. Као да се једно правило није променило још од времена Климента и Наума. Један црквени корак понекад може да траје и читаву вечност.