Чувари пруге у Сићевачкој клисури

Без канцеларије и радног стола Верољуб Божић из Беле Паланке приводи крају радни век. Од када се засполио, радно место му је поред пруге, на отвореном. Сада је у Сићевачкој клисури.

"Препешачим седам километара у једном правцу, то је деоница Островица-Радов До и седам километара у другом правцу - то је 14 километара за осам сати радног времена. Тако 39 година и два месеца на овом послу, а 19 година сам у Сићевачкој клисури", прича чувар пруге Верољуб Божић.

Уз ред вожње и књигу рада, у ташни опходара су и црвена заставица, кључ, метар и праскалице које се постављају на шине да упозоре машиновођу на одрон.

До прошле године у Сићевачкој клисури је радило осам опходара. Верољуб је сада, на деоници дугој седам километара, једини чувар пруге.

Некада су о прузи кроз Сићевачку клисури, осим опходара, бринули и чувари косина. Надгледали су стрме кречњачке стене које су свакодневна опасност за возове који овуда пролазе.

"Теже је било чувару косине. Он је морао по брдима да иде, имао је одређена места где је морао да се уписује и да обилази места критична за одроне", прича вођа пружних радова у пензији Радосав Анђелковић.

За 127 година, колико пруга постоји, ишле су кроз клисуру парњале, чинобуси, разни путнички и теретни возови. Дневно овом пругом, коју чува пет опходара од Ниша до Димитровграда, сада прође петнаестак возова.

"Они обично знају када треба да наиђе воз, обавести их отправник возова и срећемо се са њима, они су наши пријатељи број један", каже машиновођа Зоран Мидић.

А када возови кроз клусуру успоре, чувар пруге Верољуб искористи да поздрави колеге машиновође и путнике који иду на исток.