Како су студенти постали само студенти

Шездесет осме студенти су тражили више комунизма, деведесет шесте више демократије, а студенти данас траже испитни рок више. И тако сваког октобра. Пиштаљке и транспаренти остали су скоро исти, али се иза њих крију битно другачији захтеви у односу на оне од пре пет деценија, али и пре двадесетак година.

Горан Павловић је као студент Електротехничког факултета био учесник великих студентских протеста 1996/97. Каже да је тада ситуација била другачија него данас, јер су професори делили судбину студената.

"Сви смо били сиромашни. Били смо једнаки у сиромаштву и то је довело до јединства студената и професора. Данас нисам сигуран да је тако. Чини ми се да се универзитети понашају као црква која је прављена према владикама и кадриналима, а не према верницима, то јест студентима", сликовито објашњава Павловић.

Председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт учествовала је у студентским протестима 1968. Каже да су тада веровали у тржиште, али не да је оно мера свега.

"Студенти који данас протестују доживели су да је тржиште мера свега, доживели су да сваки универзитет понаособ покушава да извуче из њих пара колико год је то могуће, и више од тога", каже Соња Лихт.

"Сада, после толико разочарања, човек гледа да среди оно мало двориште око себе, прво свој џеп. Родитељи или немају посао или раде за мале плате. Ви крећете прво да спасавате свој живот, па тек онда планету, државу", додаје Горан Павловић.

Са све плићим џеповима крати се и списак захтева који млади људи имају. Ипак, они који данас воде протесте сматрају да им се нечињење неоправдано ставља на терет.

Козметичке промене или борба

"Омладина је препуштена сама себи баш зато што се уништава образовање, баш зато што се уништава свака друштвена структура, али није тачно да не постоји неко критичко мишљење, да не постоји нека жеља за променом. Она и те како постоји и о томе говоре и ови студентски протести", прича Коста Ристић, студент мастер студија на Факултету драмских уметности у Београду.

Јелена Тасић, апсолвент Филозофског факултета у Београду, каже да студенти виде да су њихови захтеви само козметичке промене.

"Поента је да они управо дижу глас да неко чује да им је потребна помоћ. Студенти се боре да остану у систему образовања и они не могу само да се боре за шире друштвене промене", каже Јелена Тасић.

Њен колега са Филозофског факултета у Новом Саду не сматра да су захтеви студената тривијални и да представљају само козметичке промене.

"Замислите да не можете да упишете мастер на буџету и немате једноставно новца да платите, а мастер диплома вам је неопходна", каже Марко Шовић.

Разумљиво је да се студенти буне због високих школарина, услова у домовима и да траже већи број испитних рокова. Али велике теме, па чак и оне које се тичу образовања, радије препуштају другима.

"Србија је земља где једино нерад и лична познанства доносе резултате. И ко се више пута са тим сусретне у пракси, било каква теорија не може да утиче на то да он поведе било какве протесте, да верује да ће протести успети", сматра Горан Павловић.

Поучени искуством својих родитеља да неке битке није могуће извојевати, млади данас играју на сигурно – не добију много, а траже још мање. И тако је студент постао поново само судент.

"Очито поучени на нашем примеру, неће да расплињавају енергију на нешто што не могу да постигну", каже Павловић.

Од платоа до платформе

Већина студентских борби деведесетих је кренула са Филозофског факултета у Београду. Плато испред факултета био је пун месецима – и дан, и ноћ. Студенти су имали подршку и средњошколаца, али и пензионера.

Са балкона околних зграда демонстрантима су махали у знак подршке. Није им сметала ни киша, ни снег, ни ниске температуре. Данас се борба са платоа пребацила на интернет платформе, углавном друштвене мреже. Студенти ипак тврде да је ово само почетак.

"Студенти управо кроз борбу, кроз основне материјалне интересе стичу представу, идеју и искуство о потреби борбе на ширим друштвеним пољима. Управо увлачећи их у борбу за основна питања кроз ту борбу – студент добија свест о ширим друштвеним променама", каже Коста Ристић.

Соња Лихт за себе у шали каже да је рођена као активисткиња, зато је разумљиво што је за њу неприхватљиво пристајање на нечињење. Ипак, разуме данашње студенте.

"Нећу да браним младе пошто-пото, али нису они направили овај систем – ми смо. Ми смо одговорни пре свега", закључује Лихтова.

И наредног октобра студенти ће изаћи на улице. Поново ће захтевати који испитни рок више и да плате коју црвену мање. И тада ћемо поново причати о шездесет осмој и деведесет шестој. Протеста 2014. вероватно се нико неће сећати.