Пастирски посао за дужи живот

Када је остао без посла пре петнаест година, ветеринарски техничар Љубивоје Милинковић одлучио је да се из града врати у родно село Горњи Дубац. Од тада се окренуо овчарству, а своје стадо доживљава као праву породицу. Иако има 181 овцу, већини зна број на увету, али каже да сваку разликује по имену.

"Сунчица, Сунце, Љубичица, Минђушица...има разних имена. Има рецимо Тигрица, Слоница, Чоколада. Најтеже ми је кад их продајем, кад се растајем с њима. Али хвала Богу када иду у приплод дајем их од срца", каже овчар Љубивоје Милинковић.

Без љубави према том послу нема напретка и умножавања стада, истиче Љубивоје, који тврди да овчарство може смањити незапосленост и донети зараду. Он је почео са осам оваца, а наредне године ће их имати више од 200.

"Нудио сам пет приплодних оваца поплављенима и сад бих дао некоме, пет година да је гаји, а не да продаје или закоље. Али, нико се није јавио", каже Милинковић.

Љубивоје увек прискочи у помоћ комшијама, нарочито око животиња, са којима је развио посебну комуникацију, објашњава комшија Бојан Драгићевић.

"Шта год коме треба, тај неће да каже - нећу, не могу. Долази свакоме да припомогне нешто", истиче Бојан Драгићевић.

Зато и Бојану није тешко, да упркос лошем путу, често послуша Љубивоја, са којим дели исту судбину.

"Неће девојке на село, па Бога зови", каже Милинковић.

Упркос чистом ваздуху, природним лепотама и здравом животу, у Горњем Дубцу живи чак 50 нежења.

Поред девојака, на обронцима Чемерног све мање је и животиња, а све више дима, због производње ћумура који се извози.

"У све земље Европске уније, где год има роштиља, иде то и за индустрију, не само за роштиљ", каже Светозар Велисављевић.

Ћумур је можда профитабилнији, али овчарство продужава живот, тврди Љубивоје Милинковић, чија је бака доживела 102 године. Зато ће он себи за живота на споменику ускоро уклесати да је умро 2053, у стотој години.