Феномен незнаног јунака, сто година после

Кроз читав септембар и део октобра у земљама које су у Савету Европе из Стразбура (50 сталних и придружених чланица) и око њега, теку "Дани европске баштине" најчешће посвећени неговању националног архитектонског и споменичког наслеђа.

Србија је ове године за тему изабрала језик и писменост на манифестацији која ће се одржати идуће недеље, петог октобра, у Крагујевцу. У две прошле године и Србија је стављала нагласак на архитектуру, било кроз ревитализацију индустријских објеката (2013) или старе манастирске задужбине (2012).

Манифестација "Дани европске баштине" чије име звучи као школска лекција из доброг владања, у стварности је високо креативна вежба историјског сећања у којој Европљани као велика породица одају почаст изабраним елементима одговорнима за дефиницију националних култура.

Тако Аустрија данас одржава низ приредби са заједничком темом "илузија и споменици"; Немачка је пре две недеље имала наступ са "бојом и споменицима", док је прошле године истом приликом тематизован феномен "проблематичних споменика".

Укратко, споменичка баштина, посебно она у склопу већих архитектонских целина доминира годинама у оквиру те манифестације која се одржава већ шеснаесту годину заредом.

Необично је само то да у години када се обележава стота годишњица од избијања Великог рата нико не спомиње један од феномена који директно иде на рачун тог првог светског обрачуна: споменике незнаним јунацима.

Анонимни победници, анонимни губитници

Родоначелници идеје су Французи. Још од 1870. године у којој је Париз неславно започео и изгубио рат са Немачком, у парламенту и јавности се дебатовало о подизању споменика "безименом" који би симболички представљао читав низ палих у одбрани националних интереса.

Са почетком Великог рата, разговори о безименим јунацима постају тема у свим европским метрополама с обе стране зараћених линија.

У новембру 1920. Француска и Енглеска у паралелној акцији подижу споменике непознатом јунаку – први испод Тријумфалне капије у центру Париза, други у поду испод главног брода Вестминстерске опатије у Лондону.

За оба споменика је карактеристично да су гробови у класичном смислу. "Непознати јунак" је биран из стотине хиљада ексхумираних с вердунских поља смрти, кроз церемоније које су личиле на својеврсну лутрију за губитнике.

Другу групу споменика непознатим јунацима дизали су поражени – Аустрија и Немачка, свака на свој начин оптерећена потребом да се прикључи тренду, а с друге стране избегне нелагодне идеолошке конотације.

Још у јесен 1914. док су трајале операције на Балкану у аустријској јавности су почели разговори о томе да би споменик "непознатом" требало подићи унутар архитектонског склопа "Славолука јунака" (Хелдентор) на улазу у царски комплекс Хофбург.

Разговори су трајали све до краја 1916, када је постало јасно да позиција аустроугарске војске генерално постаје проблематична, па су захтеви за подизањем споменика непознатом славном победнику утихнули.

Пројект је ипак реализован, али тек 1934. године и то само као кенотаф – празни гроб.

Вајмарска Немачка је такође чекала до почетка тридесетих да би се усудила да својим "непознатим јунацима" палим у Првом светском рату подигне симболички споменик. Избор је пао на "Нову стражу", војни објект репрезентативног типа у самом центру Берлина.

Пренамена је била само симболичка, јер је и берлинска "Нова стража" фигурирала као кенотаф. Тек су се власти ДДР усудиле и промениле карактер споменика у прави гроб, тиме што су у њега пренели посмртне остатке једне жртве концентрационог логора и једног вермахтовца.

При томе се полазило од тога да вермахтовац није есесовац, што, наравно, код анонимних случајева увек остаје отворено. Французи су на пример у првом "извлачењу" у Вердуну замало добили Алжирца за највећег националног јунака, што је за Париз било неприхватљиво, па је читав поступак поновљен.

Категорија "Оптужујем" (Ј'accuse!)

Пољски и српски случај носиоци су упечатљивих националних симболика, који се заједнички могу сврстати у категорију "Оптужујем".

У новембру 1925. Пољаци су у простор испод аркаде каснобарокне Саксонске палате у центру Варшаве пренели остатке анонимног војника са гробља у Лембергу. Када су се нацисти повлачили 1944, оба крила палате су потпуно уништена, а чудом преживео само мали део аркаде са гробом непознатог јунака.

Тај архитектонски елемент са потпуно јасним обележјима руине и данас стоји на Пилсудском тргу и опомиње.

Српски споменик "непознатом јунаку" на Авали кроз два елемента испада из општег европског стила – архитектонски и просторно.

Сви до сада споменути случајеви, као и они за које у овом тексту нема места, конструисани су кроз архитектонску комбинацију или грчке или римске антике – у првом случају стуб–капител–забат–колонада, у другом стубац–аркада–свод–купола.

Споменик на Авали варира елементе персијске архитектуре из шестог века пре Христа. Конкретно, Мештровић је мотиве директно преузео са надгробног споменика цару Кир Другом, данашњи ирански град Шираз.

Друга специфичност је положај усамљене осматрачнице изван града који је додељен српском непознатом хероју Првог светског рата.

Сви други споменути примери су били предвиђени, данас и остали, део ужурбане градске свакодневице, архитектонски, физички и симболички уклопљени у животе заједнице коју су бранили, или за коју су нападали.

Руски, грчки и италијански пример спадају у категорију "државотворног" култа незнаног јунака, што значи да су део архитектонских целина владиних институција – Кремља у Москви, парламента у Атини, или Музеја уједињења у Риму.

О колико јаком споју две симболике је ту реч, добро показује хрватски превод италијанског "Музеја уједињења" у "Олтар домовине".

Пример Сједињених Америчких Држава – они, истина, нису Европа, али како се стално гурају да то буду, онда су део ове теме – спадао би у категорију "друштвено" негованог култа.

Још 1921, само годину дана после Француза и Енглеза, Американци су, такође из вердунске костурнице Домон изабрали свог незнаног јунака и пренели га на војничко гробље Арлингтон у Вирџинији. Како је национални церемонијал захтевао присуство породице, која је, јасно, била анонимна, решење је нађено у томе да је председник државе – тада Вилијам Хардинг – проглашен за "првог рођака" палог јунака, па је постало могуће рећи да га је "сахранила породица".

Американци су наставили са праксом споменика анонимним јунацима: непознати јунак Другог светског рата добио је "првог рођака" Двајта Ајзенхауера, Корејског – Ричарда Никсона, а непознати пали херој Вијетнамског рата Роналда Регана.

Ритуализовани анонимитет новог доба

Тешко је у тексту овог типа пренети јединствени, никада пре и никада после на тај начин конституисани политички култ мртвих, као тај који се објективизовао у феномену "непознатог јунака" Првог светског рата.

Његова матрица је била интернационална, једино је политички смисао дефинисан на нивоу националних друштава.

Наравно да су и пре тога европска друштва живела у духу и традицији мушког јунаштва, али је оно било династички дефинисано, није било анонимно и није по дифолту захтевало смрт на бојном пољу.

Елемент анонимности дошао је са две стране – из анонимног карактера грађанског друштва и из вртоглаво великог броја жртава Великог рата, првог који је демонстрирао сву ефикасност нове генерације оружја.

Посебно је импресивна еластичност тог споменичког феномена, који је, како је време пролазило, постајао више него успешан у томе да уједини различите историјске садржаје последњих двеста година и подари им печат јединственог националног смисла.

Кључни споменици тог феномена настали су у објектима који вуку директне корене из наполеонских времена, тако да би њихова симболичка матрица била проширивана кроз политички смисао каснијих ратова.

На неки начин, ти се споменици данас, иако национално преломљени, показују и као комплементарни. Они приморавају Европљане да се збијају у оквире оне линије "новог европског поретка" која почиње преуређивањем континента после свргавања Наполеона, а завршава ширењем Европске уније.

Чак се и Србија, иако није директно ратовала с Наполеоном, укључила у ту временску линију: Након распада Југославије, симболика споменика на Авали проширена је и на анонимне јунаке балканских ратова 1912-13; неколико година после тога и на жртве Првог српског устанка против Турака 1804.

Временски, симболички и политички, друштвени култ "незнаног јунака" делује данас као интегративни фактор европских нација.